loader image

Iz ordinacije dečjeg psihoterapeuta: a možda ipak nije problem u detetu?

okt 28, 2021 | Adolescencija od A do Š | 0 Komentara

Svaka razvojna faza deteta nosi određene poteškoće, ali čini se da roditelji ne strepe ni od čega kao od tog velikog proždirača do tada divnog deteta, puberteta. Naime, često kako dete krene u peti razred, počinju i žalbe kako su, do tada “divna devojčica” ili “besprekoran dečak”, odjednom počeli da “odbijaju poslušnost”. Tada roditelji u osveste da su  zaista “mala deca, mali problem, velika deca, veliki problem”.

Koliko će pubertet, i adolescencija u celini, biti stresna za roditelje i porodicu, zavisi i od načina kako se roditelji ophode prema detetu, ali i koliko je dete dobro obavilo razvojne zadatke u prethodnim fazama. Staro je pravilo da sve ono što dete ne uradi i ne završi u detinjstvu, sa adolescencijom dolazi na naplatu i postaje ne samo detetov problem, već i problem cele porodice.

  (Photo by Daniil Kuzelev on Unsplash)

U svojoj praksi često dobijam zahteve roditelja da “popravim dete” ili “njegovo ponašanje”, jer je preko noći od dobrog i poslušnog, “deteta za primer”, počelo da “otaljava školu”, “ne zanima je klavir koji svira 7 godina, a šteta je da se baci toliki trud”, “neće da izađe iz sobe kada dođu gosti i da ih pozdravi”, “svađa se kad joj kažem da uči, sredi sobu ili je u kazni”. Ovi zahtevi su uvek u formi brige o detetu i brige za njegovu budućnost, ali se kod velikog broja roditelja svedu na to da žele da im se vrati njihovo staro dete koje im se (više) sviđalo.

 

Kako problem izgleda iz ugla roditelja, a kako iz ugla deteta? 

U psihoterapiji se često ne bavimo istinom i činjenicama, već doživljajem osobe koja traži pomoć. Iz tog razloga se često čini da roditelji pričaju o nekom drugom detetu, a ne onom koje sedi ispred mene, a i roditelji su često daleko od zlostavljača i nasilnika kako ih deca predstavljaju.

Priče dece i roditelja, iako žive u istoj porodici, često su potpuno različite.

  (photo by pixabay)

“Otac traži pomoć za sina (17 godina) koji je “bezobrazan, svađa se sa njim i majkom, lude od njega i ne mogu to više da podnesu”, “žive u paklu”, “plaše se da će komšije zvati policiju”, “ne ide im se kući posle posla”, “neće da uči”, “ima loše ocene”. Ne znaju zašto je takav, ne vide nikakav razlog za toliki bes i agresiju. Već su bili porodično na terapiji iz istog razloga pre par godina, ali nije bilo nikakvog poboljšanja. Adolescentova priča je sledeća: “Svađamo se tako kako je tata opisao. Kada pobesnim, to stvarno traje satima, jer me ne slušaju i nikada ne priznaju da su pogrešili. Sve što radim nije dovoljno dobro. Čak i onda kada mislim da sam nešto odlično uradio i da treba da me pohvale, kažu da je moglo bolje. Poslednja svađa je bila oko testa iz fizike. Nisam se spremao za test iz fizike i nisam hteo da idem u školu. Vikali su na mene da moram da idem, otišao sam i dobio keca, i sada profesorka nema vremena da me pita da popravim ocenu i ostala je jedinica za tromesečje. Da nisam otišao, pitala bi me, imao bih dobru ocenu, a sada imam problem. Poludeo sam posle toga i satima smo se svađali, nisam im dao da odu da spavaju do 2 ujutru. Tražio sam da priznaju da nisu bili u pravu, ali to nikada od njih nećete čuti.”

“Majka traži pomoć zbog sina od 14 godina “koji neće da uči, pa moraju da uče zajedno”. Dečak je, inače, odličan đak, sa (gotovo) svim peticama. Na pitanje zašto ga ne puste da uči sam, pa da se vidi kakav će biti (njegov) uspeh, odgovara da tada ne bi bio odličan sa svim peticama. Na dalje pitanje, zašto je to važno za njih, roditelje, odgovara da neće moći da upiše (srednju) školu koju želi (dečak, inače nema posebne želje vezano za školu, svejedno mu je). Dalje navodi “da ga ništa ne drži dugo, iako mu kupuju sve za šta pokaže interesovanje (gitara, tabla i olovka za crtanje, skup računar), pa se i oko toga svađaju što se bacaju pare”. Kap koja je prelila čašu je što: “podbacuje na utakmicama, mrzi ga da ide na treninge, trener kaže da se ne trudi dovoljno”. Roditelje nervira što “gubi vreme na telefonu”, “nije istrajan”, “propašće svi planovi” i “što ne iskoristi sve što mu pružaju kad već oni (roditelji) nisu imali te uslove”. Dečakova priča je sledeća: njemu nije bitno da bude najbolji đak, ali roditeljima jeste. Dok je bio mlađi bila je “drama” svaki put kada dobije četvorku ili, ne daj Bože, trojku. Nema nikakva posebna interesovanja i zaista mu stvari brzo dosade. Oseća se krivim kada “su bačene pare za njega”, ali ne može da se natera da svira ili crta ili uči programiranje. Mrzi ga i da trenira, ali “ne želi da razočara tatu”. Želeo bi da je poznat i uspešan, ali nema snage da se trudi i zato se oseća krivim. Plaši se da neće uspeti u životu, jer ga sve mrzi i lenj je.”

 

Kako da preživite pubertet svog (zdravog i pravog) deteta i ne zagorčavate (nepotrebno) sebi i njemu život?

Mnoge porodice koje srećem se, nažalost, suočavaju sa bolešću deteta čiji se prvi simptomi vide upravo u adolescenciji. Adolescencija je period velikih promena kada se prvi mentalni poremećaji i ispolje. Na sreću, većina problema oko kojih roditelji traže pomoć su problemi u funkcionisanju porodice ili u očekivanjima, i uz dobru volju i saradnju svih, se mogu rešiti.

Da biste olakšali ovaj period i sebi i detetu, bilo bi dobro da se pridržavate nekih jednostavnih pravila:

  1. Porodična pravila važe za sve: ako dete ne sme vas da udara, ne smete ni vi da udarate dete, pogotovo ako pričamo o tinejdžeru ili adolescentu. Ako dete ne sme da viče, ne smete ni vi da vičete. Ako vi ne želite da budete nazivani “kretenom, glupačom, propalitetom ili luzerom”, onda to nisu primereni nazivi ni za vaše dete. Svojim primerom učite dete pristojnoj i konstruktivnoj komunikaciji i traženju rešenja za problem (tamo gde ga ima).
  2. Vaše dete ima pravo na izbor, pa čak i onaj koji se vama ne sviđa (ili po vama), nije dobar: to ne znači da dete sme da koristi drogu, alkohol u velikim količinama ili da krade. Ali ima pravo da izabere školu, hobi, koliko truda želi da uloži u učenje, sa kim želi i kako da provodi slobodno vreme.
  3. Vaše dete jeste odgovorno za svoje izbore i vi ne možete da ga spašavate od njegove odgovornosti ili pravljenja grešaka: možda se zaista ispostavi da je trebalo uložiti malo više truda ili izabrati drugu školu, ali na greškama se uči. Vi sigurno kao odrasla osoba znate više od svog deteta, ali životni put nije autoput, već niz kozjih staza sastavljen od pokušaja, grešaka i uspeha. Gubitak odnosa sa detetom je neopopravljiva stvar, a uspeh se može postići i kasnije ili na drugačiji način.
  4. 4. Vaše dete ima pravo (i mora) da greši i da trpi posledice svojih grešaka. Ne dozvoljavati detetu da bira i greši nema veze sa roditeljskom brigom i ljubavlju, već sa kontrolom. Iako će mnogi roditelji to teško (ili nikada) priznati, većina neslaganja u pubertetu i adolescenciji je uzrokovana potrebom roditelja da kontroliše dete i njegov život, a ne (lošim) ponašanjem dece. Ni u jednoj razvojnoj fazi nije istinitija da je “put do pakla popločan dobrim namerama”.
  5. 5. Vaš način (dolaska do cilja) ne mora da bude način vašeg deteta: većina roditelja kaže da su im zdravlje i sreća njihove dece najvažniji, a opet, rade na štetu toga. Sreća je kreacija same osobe i vaše dete mora samo da kreira život u kome će biti ispunjeno i srećno.
  6. Pohvala se ne podrazumeva: ja se iskreno začudim kada na sugestiju da dete treba da se (po)hvali čujem: “Ali za šta da je pohvalim? Da li za to što ustaje u 1, živi u svinjcu i ima 2 keca?” Sigurno postoje bar 3 dobre stvari za koje možete dete da pohvalite u toku jednog dana, pa makar to bio i izostanak lošeg ponašanja. Pohvala nije ni izostanak kritike.
  7. Kritika nije motivišuća i stimulišuća za razvoj: ja još nisam srela osobu koju je kritika motivisala. Ne dozvolite da vaše dete živi u jednom od psiholoških eksperimenata u kome osoba uđe u prostoriju u kojoj je grupa ljudi koja 5 minuta govori kritike na njen račun. Zamislite da vi živite na taj način.
  8. Vaše dete nije vaš projekat: dete ima i želje, i slobodnu volju i potrebe, a i temperament koji se može značajno razlikovati od vašeg. Nemojte da živite kroz i za svoje dete.
  9. Ako izgubite odnos sa detetom, izgubićete mogućnost da budete uz dete u teškom razvojnom periodu
  10. Problemi vašeg deteta su realni problemi: kada imate 14 godina i neko vas otprati sa instagrama, to je realan i veliki problem za četrnaestogodišnjaka.
  11. Ako ste grubi, kritikujući, nasilni prema svom detetu, vratiće vam se istom merom kroz bes, agresiju, odbacivanje ili napuštanje
  12. I vaše dete može da bude u pravu, a često i jeste. Zastanite i saslušajte svoju decu.
  13. Vaše dete ima pravo da bude drugačije od vas: možda ste ambiciozni i vrlo uspešni u svom poslu, a dete ne pokazuje ambiciju i nema nikakva posebna interesovanja. Iako vam se to ne sviđa, i to je u redu, a i takav život može biti vredan življenja.
  14. Vaše dete ima pravo na drugačije mišljenje, pogotovo ako se radi o adolescentu: zadatak adolescencije i jeste razvijanje kritičkog mišljenja i preispitivanje, a sve u cilju izgradnje identiteta.
  15. Vaše dete ne mora da se menja da bi se vama više sviđalo: na roditelju je da prihvati dete onakvim kakvo jeste. Možda je vaša ćerka osetljiva i introvertna, ili sin homoseksualac, i iako ih volite, ne sviđaju vam se. Za svoje dete ćete više učiniti ako ih prihvatite onakvim kakvi jesu, umesto da insistirate na promeni. Bezuslovnim prihvatanjem dajete detetu sigurnu bazu u koju uvek može da se vrati, a i samopouzdanje, a tada može da pravi izbore i promene koje će im biti neophodni u životu.
  16. Ako vaše dete ne dobije ljubav, podršku i razumevanje od vas, potražiće je na drugom (često lošijem) mestu. Veliki broj veza ili brakova u ranim godinama su posledica bega od kuće i problema u primarnoj porodici. Veliki broj “ulazaka u loše društvo” je posledica traženja onoga što u kući mlada osoba nema: prihvatanje, razumevanje i poštovanje.
  17. Možda se vaše dete “nije promenilo preko noći”, već samo uviđa da ne mora da vas posluša. Ako negujete autoritarni roditeljski stil. U ovom stilu od dece se očekuje da poštuju stroga pravila koja nameću roditelji, a neposlušnost dovodi do kažnjavanja. Autoritarni roditelji ne uspevaju da objasne suštinu pravila. Ako dete i zatraži objašnjenje, roditelj najčešće odgovori – „zato što ja tako kažem“. Ovi roditelji imaju visoke zahteve vezane za poslušnost, ali ne reaguju na detetove potrebe. U adolescenciji, rigidnost i strahopoštovanje na kome insistirate će vam se vratiti kao bumerang.
  18. Vaše dete ne može da uči iz apstraktnih primera: ako vi ne možete da se naterate nešto da uradite, ne očekujte to ni od deteta; ako ste preopterećeni i ne možete da sređujete kuću, ne očekujte ni da će soba vašeg deteta biti uredna. Ako vi svoje slobodno vreme provodite sa telefonom u rukama, malo je verovatno da će dete izabrati da čita knjigu. Ako se vama vaše telo gadi, vaša ćerka će biti u opasnosti da razvije poremećaj ishrane.
  19. Prihvatite da vaše dete, možda, i nije tako posebno kako biste želeli i da ne mora da ostvari svoj potencijal. Može da se živi i ako nismo najbolji, najuspešniji i najlepši.
  20. Vaše dete nije dužno da vam vrati uloženi trud, novac ili vreme. Briga o detetu je obaveza roditelja i dete nije dužno za vraća za brigu. Ako puno ulažete u svoju decu, zastanite i zapitajte se koji deo tog ulaganja je ulaganje samo zbog vas, a šta je istinska potreba deteta. Da li svoje ambicije ostvarujete kroz decu ili želite da pobegnete od svog doživljaja inferiornosti. Dete nije vaš produženi de oi ne može da završi vaš nedovršeni posao.


Naslovna fotografija: Karolina Grabowska from Pexels

 

Autor: Katarina Višić

Psihoterapeut

0 %s Comments

Prosledi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Povezani članci

Sajber nasilje

Sajber nasilje

Deca provode više vremena na internetu nego ikada ranije i bez sumnje, odrastanje na internetu i sa internetom nudi neograničene mogućnosti. Preko računara, pametnih telefona i televizije deca uče,...