Anksioznost: okidači i osetljivost na anksioznost

Zamislimo da smo na aerodromu i da imamo priliku da razgovaramo sa putnicima koji uskoro treba da se ukrcaju u avion. Želimo da ispitamo kako se osećaju pred let. Preciznije, želimo da znamo koliko putnika je uplašeno. Nakon kratkog razgovora sa svakim od putnika, saznajemo da je njih šestoro uplašeno.

Svih šestoro odgovara sa „da“ na sledeća pitanja:

• Da li se plašite letenja?
• Da li osećate anksioznost iščekujući letove?
• Kada biste mogli, da li biste izbegli letenje?
• Da li osećate anksioznost u ovom trenutku?

Uplašeni putnici su seli u red broj 17, na sedišta od A do F.

(Photo by jesse ramirez on Unsplash)

Putnik sa sedišta 17A razmišlja: „Ne znam da li ću biti u stanju da podnesem kada se vrata aviona zatvore. Biću zarobljen, bez mogućnosti da pobegnem. Opet ću osetiti nepodnošljivo ubrzano kucanje srca, neću moći da dišem normalno, vrteće mi se u glavi. Šta ako izgubim kontrolu nad sobom? Šta ako poludim ili doživim srčani udar?“ Ovaj putnik ima panični poremećaj. Njegov strah od letenja je u stvari strah od paničnog napada.

Putnik na sedištu 17B oseća slične telesne senzacije – ubrzano kucanje srca, plitko disanje – ali njegov misaoni fokus je interpersonalni. On razmišlja: „Osećam anksioznost, sedeću suviše blizu drugih, možda ću morati i da pričam o nečemu sa osobom pored sebe. Prebledeo sam i drhte mi ruke. Možda i povratim na osobu pored sebe. Šta ako stjuardesa priđe da mi pomogne? Onda će svi putnici da gledaju u mene. Svi će pomisliti da sam neki ludak.“ Ova osoba nije primarno uplašena neprijatnih simptoma anksioznosti, već mogućnosti da ih drugi vide i da je negativno procene. Plaši se sramoćenja, stida i osećaja neadekvatnosti. Ovaj putnik ima socijalni anksiozni poremećaj.

U sedištu 17C je neko ko je izuzetno uznemiren sledećim mislima: „Znam da se avioni čiste iznutra. Istražio sam to. Čiste sedišta antibakterijskim sredstvom, prskaju osveživače vazduha nakon svakog leta, ali ta sredstva uništavaju samo 99% bakterija. Nikad nisi potpuno siguran. Možda su čistači nesavesno obavili svoj posao. Moram da pazim da ne dotaknem rukama površinu sedišta. Ne smem da dišem duboko, jer avion je ipak jedna zatvorena konzerva, inkubator za bacile.“ Ova osoba pati od opsesivno-kompulzivnog poremećaja.

U sledećem sedištu, sedištu 17D, sedi osoba čiji je brat poginuo u avionskoj nesreći. Svaki put kada mora da leti, nedeljama pre leta ima žive snove o avionskim nesrećama, ponovno proživljavajući momenat kada je saznala za bratovljevu nesreću. Letenje kod ove osobe provocira intenzvina i bolna sećanja na proživljenu traumu – sećanja koja izgledaju kao da se sada dešavaju. Ova osoba pati od posttraumatskog stresnog poremećaja.  

U sedištu 17E sedi osoba koja je zabrinuta povodom mogućnosti pada aviona. „Šta ako je pilot nenaspavan? I kakav se to zvuk čuje? Šta ako na motoru aviona postoji kvar?“ Pored toga, ova osoba misli: „Grebe me grlo. Šta ako mi to pokvari letovanje? Šta ako mi se prtljag zagubi na aerodromu? Šta ako prijateljica koja treba da me pokupi sa aerodroma zakasni? Šta ako mi ponestane novca tokom letovanja?“ Ova osoba je u stanju neprekidne i toksične zabrinutosti, koju prati anksioznost, mišićna tenzija i povremena panika. U pitanju je generalizovani anksiozni poremećaj.

U poslednjem sedištu u 17. redu sedi osoba sa aviofobijom – fobijom od letenja. Reč je o specifičnoj fobiji. Ova osoba je fokusirana na pitanje bezbednosti letenja, na mogućnost da vremenski uslovi učine let manje bezbednim, na metnlne slike užasa tokom pada aviona.

U zamišljenoj situaciji smo koristili strah od letenja, ali je moguće prikazati istu suštinu i korišćenjem drugačijeg konteksta. Kao što se vidi iz primera, „osećati anksioznost povodom letenja“ može da se odnosi na veoma različita subjektivna iskustva. Posredstvom prva četiri pitanja, na koja je svako od uplašenih putnika odgovorio sa „da“, različitost njihovog iskustva nije moguće utvrditi. Tek sa upoznavanjem misaonog sadržaja uplašenih putnika moguće je saznati o čemu se tačno radi – i na osnovu toga odrediti adekvatnu vrstu pomoći.

Kako se anksiozni poremećaji razlikuju od obične anksioznosti?

Svi ponekad osećaju anksioznost.

Kod anksioznih poremećaja, međutim, anksioznost negativno utiče na funkcionalnost osobe i stvara znatan distres, ali postoji još jedna bitna odlika osoba sa poremećajima anksioznosti. Osobe sa anksioznim poremećajima ne osećaju samo strah – one se plaše straha. Osećaju anksioznost povodom sopstvene anksioznosti. Potrebno je postojanje procesa od dva koraka – „strah“ plus „strah od straha“ – da bi se obična anksioznost pretvorila u poremećaj.

Ova odlika je nazvana osetljivot (senzitivnost) na anksioznost. Osetljivost na anksioznost je nasledna, što znači da su genetski faktori značajni za nastanak anksioznih poremećaja. Osobe osetljive na anksioznost sa strahom iščekuju simptome anksioznosti i troše mnogo energije pokušavajući da izbegnu ta neprijatna unutrašnja stanja.

(Photo by Christopher Ott on Unsplash)

Preciznije, osobe sa nekim od poremećaja anksioznosti doživljavaju distres (neprijatno unutrašnje stanje) i pokušavaju da ga izbegnu, jer to stanje (anksioznosti) smatraju opasnim. Misaoni sadržaj osoba sa poremećajima anksioznosti ima jasnu unutrašnju logiku.

Ako osoba smatra da vrtoglavica (jedan od simptoma anksioznosti) može da bude simptom moždanog udara; da ubrzan rad srca može da bude početak infarkta; da neizvesnost povodom pitanja da li je osoba isključila peglu može da dovede do požara; da društveni događaj može da dovede do sramoćenja – razumljivo je zašto se plaši ovih okidača.

Anksioznost, dalje, prateći istu unutrašnju logiku, motiviše osobu da izbegava takve okidače. Ako je neko stvarno u opasnosti da se onesvesti, što je veoma česta briga osoba sa paničnim poremećajem, logično bi bilo da izbegava aktivnosti koje zahtevaju punu budnost, kao što je vožnja automobila. Ova briga je, međutim, neutemeljena. Panični napad ne dovodi do gubitka svesti. U stvari, kada bi neko bio pred stvarnim gubitkom svesti (na primer, zbog neuhranjenosti), najbolje što bi moglo da mu se desi jeste panični napad.

Anksioznost vara osobu da je osećati simptome anksioznosti isto što i biti u opasnosti. Osoba ima osećaj da izbegavanjem neprijatnih simptoma anksioznosti prelazi iz opasnosti u bezbedno. Izbegavanje, međutim, jedino koristi održavanju anksioznosti i intenziviranju neprijatnosti.

(Photo by Jayy Torres on Unsplash)

Potrebno je razumeti da anksioznost blefira. Opasnost na koju simptomi ukazuju nije stvarna. Greškom je uključen alarm. Ako osoba razume paradoksalnu prirodu anksioznosti, shvatiće zbog čega izbegavanje, taj zdravorazumski način prevladavanja, do sada nije urodio plodom. Šta više, izbegavanje je dovelo do produbljivanja problema.

Suprotnost izbegavanju je izlaganje okidačima anksioznosti.

Šta su okidači anksioznosti?

Da smo u zamišljenom primeru pitali uplašene putnike koji iščekuju ukrcavanje u avion, čega se oni plaše, svako od njih bi odgovorio jasno i glasno – letenja. Kasnije, kada smo ispitali misaoni sadržaj svakog od njih, uvideli smo da se oni plaše različitih stvari.

Šta možemo da zaključimo iz toga? Naime, u opisanom primeru, okidač za anksioznost nije letenje samo po sebi. Šta je onda?

Klijenti često dolaze na psihoterapiju opisujući strah povodom nečega što je izvan njih. Troše energiju pokušavajući da kontrolišu spoljašnje uslove, ignorišući unutrašnje procese stvaranja i održavanja anksioznosti. Najkorisnije je, međutim, preusmeriti njihovu pažnju na unutrašnje procese i pomoći im da postanu svesni njihovih karakteristika.

Anksioznost, nezavisno od specifičnog poremećaja, može da nastane uz pomoć tri vrste okidača – 1) telesnih senzacija ili emocija, 2) misli ili mentalnih slika i 3) sećanja. Ovi okidači nisu međusobno isključivi.

• U prvu kategoriju spadaju ljudi kojima su okidači za anksioznost senzacije koje doživljavaju kao opasne, emocionalno bolne ili nepodnošljive. Neke od tipičnih senzacija tog tipa su vrtoglavica, stezanje u grudima i mučnina. Ovakve senzacije za osobu nisu bile same po sebi zastrašujuće. One su postale zastrašujuće na osnovu prethodnih iskustava. Strah od njih je postao uslovljena reakcija.

Osoba koja spada u ovu kategoriju pokušava da sebi pomogne tako što izbegava situacije u kojima može da doživi određene senzacije kojih se plaši. Izbegavanje senzacija gotovo uvek dovodi do njihovog intenziviranja, što često dovodi do napada panike.

(pexels-cottonbro-6951520)

Netolerancija telesnih senzacija i prateća panika nije prisutna samo kod paničnog poremećaja. Osobe sa specifičnim fobijama, generalizovanim anksioznim poremećajem i socijalnim anksioznim poremećajem mogu, takođe, da budu nespremne da tolerišu telesne senzacije, jer one kod njih okidaju strah od straha.

• Većina ljudi sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem spada u kategoriju onih koji teško tolerišu misli koje doživljavaju kao ugrožavajuće ili koje predviđaju katastrofu. Ovi ljudi su osetljivi na misli o bolestima, zarazama, neredu, ili na misli o impulsivnim i nekontrolisanim radnjama. Zamišljanje zastrašujućih scenarija se doživljava kao da je stvarno, tako da se strah čini opasnim i nepodnošljivim. Osobe se uključuju u razne aktivnosti – na mentalnom ili ponašajnom planu – u pokušaju da obuzdaju uznemiravajuće misli.

Osim OKP-a, generalizovani anksiozni poremećaj i socijalni anksiozni poremećaj spadaju u ovu kategoriju. Ponekad su i osobe sa specifičnom fobijom ili paničnim poremećajem – kada osećaju ekstremno jaku anksioznost – prestravljene svojim mislima.

• U treću kategoriju spadaju oni koji teško tolerišu i zbog toga bivaju prestravljeni svojim sećanjima. Kao da su zaključani u sećanju na objektivno zastrašujući događaj iz prošlosti. Sećanje je toliko intenzivno da im je teško da se distanciraju od njega. Osoba ima osećaj da ponovo proživljava prošli događaj. Mnogi anksiozni poremećaji u čijem korenu je trauma jesu strahovi od i reakcije na sećanje. Posttraumatski stresni poremećaj je jasan primer.

Na kraju…

Netolerancija zastrašujućih unutrašnjih događaja – bili oni telesne senzacije, emocije, misli, mentalne slike ili sećanja – je suštinski deo anksioznih poremećaja. Distres se čini opasnim. Suština pomoći je da osoba razume da je distres različit od opasnosti. Premise iz kojih zaključuje da je u opasnosti nisu istinite. Anksioznost zavarava.

Prisećajući se gore pomenute rečenice da svi osećaju anksioznost, odsustvo anksioznosti nije moguće postaviti kao realističan cilj kojem osoba koja traži pomoć treba da teži. Anksioznost, sa pratećim simptomima, će se kad tad javiti. Bilo bi korisnije postaviti za cilj da osoba bude manje uznemirena povodom anksioznosti – kada se ona javi. Drugi način da se isto kaže je – preporučljivo je smanjiti senzitivnost na anksioznost.

Nije samo postojanje anksioznosti ono što određuje anksiozni poremećaj, već je odnos prema svom osećanju anksioznosti ono što razdvaja ljude koji imaju poremećaj od onih koji ga nemaju. Ako osoba može da kaže „da, osećam distres, ali nisam zabrinuta da sam u opasnosti, i ne mislim da mi ova nelagodnost šteti, i ne moram da budem fokusirana na strah da će nešto strašno da se desi, već mogu da nastavim da živim, čak i ako se anksioznost ponekad javi“, onda se za tu osobu može reći da se oporavila od anksioznog poremećaja. Prebrodila je senzitivnost na anksioznost.

Prevedeno i adaptirano iz:

Seif, M.N. Winston, S. (2014). What Every Therapist Needs to Know About Anxiety Disorders: Key Concepts, Insights, and Interventions. Routledge

Naslovna fotografija: Kayla Koss on Unsplash