loader image

Perfekcionizam – bolest savršenstva

sep 6, 2020 | O životu | 0 Komentara

Perfekcionizam postaje sve češća „boljka“ našeg vremena. Sve je veći broj ljudi koji se udaljava od svog bića i suštinskih potreba, dok trke za visokim rezultatima, zavidnim statusom i dobrim finansijama postaju sve surovije.

Osoba kojoj „sve ide od ruke“, koja je uvek doterana, sa pažljivo odabranim rečima i zapaženim uspesima gde god da se pojavi, ume da zavede svojom harizmom, uslužnošću i „savršenošću“ na prvi pogled. Verovatno ćete pomisliti da je to osoba uz koju ne idu greške, i možda poželeti i vi takav život. Međutim, realnost je da veliki broj osoba koji je uvek „na nivou svakog zadatka“, na kraju dana dođe kući sa osećajem iscrpljenosti, umora i praznine. Da, perfekcioniste nije uvek lako prepoznati. Teret koji oni nose nevidljiv je u društvu drugih, gde ih kult moćne osobe uspešno štiti.

 

Kako nastaje perfekcionizam?

„Želim ljubav!“

Najčešći i najuočljiviji uzrok skriva se u porodici porekla. Odrastanje sa kritikujućim i zahtevajućim roditeljem/roditeljima nosi dugoročne posledice za razvoj svakog deteta. U neizvesnom i nestabilnom okruženju, dete se oseća uplašeno. Ono nikad ne zna kada će nastati galama i oštre kritike ili uvrede.

Svako dete želi da ga roditelji vole i da budu ponosni na njega. Međutim, kada dete ne ispuni neko od očekivanja roditelja (koja su često i nedostižna), detetu se uskraćuje ljubav i odbija komunikacija dok „ne ispravi stvari“. Želeći da se scene galame, ljutnje, odbijanja komunikacije, nekad i nasilja, više ne ponove, dete vremenom razume da mu je zadatak da zasluži ljubav. A put do ljubavi su poslušnost, ispunjena očekivanja i dobri rezultati, odnosno uspeh.

Kada je bolji od drugih u odeljenju, kada je najuspešniji na treningu, kada se po nečemu izdvaja u odnosu na grupu vršnjaka, atmosfera u kojoj dete živi postaje prijatna. Ono oseća da je ljubav tada najveća, da su roditelji ponosni, a da je ono ipak vredno. Počinje da veruje da se roditelj sa razlogom ljuti i postaje hladan, jer tako i treba, ako nismo dovoljno dobri. Dete je usvojilo jednu veoma važnu životnu poruku, a to je da možemo biti voljeni samo kada smo dovoljno dobri.

Stid, sram i odbačenost koje je dete osećalo pri ljutnji roditelja, nastavlja da ga prati i u životu. Kada se posvađa sa vršnjakom, kada nije uspešan u školi, kada mu neko uputi kontruktivnu kritiku ili savet… Glas roditelja koji je u detinjstvu bio tako jak, nastavlja da prati dete tokom odrastanja.

Kada pogledate oko sebe, retko kada ćete čuti poruke „Greške nisu strašne“, ili  „Greške su korisne, greši“. Mnogo češće ćete čuti: „Ne važi se, ako nisi broj jedan, budi najbolji, ne budi prosek, daj sve od sebe! Kako su svi dobili dobre ocene, a ti ne? Zašto nije petica umesto četvorke?“. I sam polazak u školu podrazumeva prihvatanje načina razmišljanja u kome su greške nepoželjne.

„Primetite me!“

Dešava se da klijenti dođu sa temom nemilosrdne borbe sa perfekcionizmom, ali ne uviđaju odakle on vuče korene. Tada objašnjavaju da im nije u sećanju da su roditelji nekad bili direktivni, strogi, sa jasno izraženim visokim zahtevima. Međutim, ubrzo se kroz rad dođe do saznanja da su vrlo retko dobijali pohvale kroz odrastanje.

Svakom detetu je potrebno priznanje i potvrda da je ono što radi dobro. Od najranijih dana, reper za razvijanje slike o sebi jesu roditelji. Da li će se nasmejati na naše šale, da li će nas zagrliti kad smo tužni, da li će biti zadovoljni nekim našim postupkom. Ako roditelji počnu da podrazumevaju uspehe deteta, da obraćaju pažnju samo na neuspehe i loše trenutke deteta, ono će naučiti da se na isti način odnosi prema svojim rezultatima i napretku – „nikada neće biti dovoljno dobro“ i „uvek će moći bolje“.

„Zvezda porodice“

Svaki član ima određenu ulogu u porodici – „spasilac“, „crna ovca“, „finansijer“, „buntovnik“… Kada je dete izrazito uspešno, poslušno i „bez problema“, ono dobija ulogu „zvezde porodice“. To je dete koje nosi breme očekivanja i neostvarenih ambicija svojih članova porodice. Često se dešava da je to dete koje je prvo rođeno, koje je jedino ili dete na koje se dugo čekalo.

Zbog velike pažnje koja mu je upućena, dete vremenom postaje rezervoar sreće za porodicu. Njegov zadatak je da niže uspehe, čineći porodicu srećnom, a sebe ponosnim. Iako uloga „zvezde porodice“ deluje zavodljivo, ona donosi brojne poteškoće. Kako se dete razvija i postaje mlada osoba od koje se očekuje da odlučuje o bitnim pitanjima, ona postaje razapeta između svojih i tuđih očekivanja i želja.

„Želim da se uklopim!“

Ukoliko dete raste uz roditelje koji su najviše posvećeni poslu, kojima je svaki minut dana isplaniran i promišljeno iskorišćen, dok su igra i ostale opuštajuće aktivnosti gubljenje vremena, roditelji pružaju detetu model poželjnog načina življenja. Put velikih uspeha se vidi kao jedini put. Želeći da se uklopi u porodičnu kulturu, dete se razvija uz pritisak za dostizanjem velikih ciljeva, misleći da jednostvno tako treba.

Takva deca postaju opterećena brojnim obavezama još od nižih uzrasta. Ne pronalaze adekvatne načine za opuštanje i razonodu koje priliče njihovim godinama. Često se i razboljevaju.

 

Pokazatelji perfekcionizma

Osobe koje su perfekcionisti:

  • često prožima osećaj nezadovoljstva u vezi onoga što su učinili/posigli,
  • oštro kritikuju sebe, čak i za najmanju grešku, dok pozitivne strane svog rada minimiziraju ili ne primećuju,
  • male greške opažaju kao velike neuspehe,
  • često odlažu započinjanje nekog novog posla za koji će im biti potrebno dosta energije kako bi sve bilo „savršeno“,
  • orijentisane su na rezultate, dok uživanje u procesu izostaje zbog čega su često pod pritiskom,
  • plaše se da izađu iz svoje sigurne zone i da probaju nešto novo, jer nisu sigurne da će biti najbolje u tome što rade,
  • imaju tendenciju ka uspostavljaju kontrole nad svim što ih okružuje,
  • ne žele da pitaju druge za pomoć, već se povuku i muče sebe do iznemoglosti,
  • isplaniraju svaki minut jednog dana, osećaju se loše kada ne rade ili ne planiraju nove poduhvate,
  • razmišljaju „crno-belo“ – ili će sve biti „savršeno“ ili „ništa neće valjati“,
  • svaku kritiku, pa i onu konstruktivnu doživljavalju bolno, i kao atak na njihovu ličnost,
  • postavljaju nerealistične ciljeve,
  • često se skloni maštanju, planiranju velikih koraka i zanemarivanja svih potencijalnih prepreka i realnog vremena,
  • imaju nizak prag tolerancije i na „greške“ drugih.

 

Zašto je teško živeti sa perfekcionizmom?

Perfekcionizam se može ispoljavati u svim aspektima života: fizički izgled, stil oblačenja, akademski uspeh, posao, odnosi sa prijateljima, porodicom, partnerom, komišijama, čak i ljudima koje prvi put vidimo ili sa osobom koja nam ni nije bliska. Živeći pod konstantnim pritiskom, perfekcionisti veruju da će im konačno nešto ipak doneti zadovoljstvo. Samo je potrebno da još idu ka napred. Međutim, uvek ima „još“ i nikad nije dovoljno.

Osobe koje nisu perfekcionisti postavljaju ciljeve čijem ostvarenju teže, nakon čega osećaju zadovljstvo i ponos. One znaju kada je dovoljno dobro i znaju kada bi trebalo i da odustanu. Kod osoba koje su perfekcionisti, umesto dostižnih, konstantno se javljaju nerealistični ciljevi, direktivni i visoki zahtevi.

Njihov način razmišljanja je: Uspešan sam, znači da vredim!

Svaki zadatak koji rade, za perfekcioniste predstavlja test njihovih sposobnosti, umeća i ličnosti uopšte. Želeći da izgrade pozitivnu sliku o sebi, upuštaju se u misije kojima postaju preokupirani. Često, prioriteti ne postoje, već se svakom zadatku maksimalno posvećuju. Ako život nije sačinjen od velikih rezultata i uspeha, onda postaje besmislen.

Poznato je da uspeh vodi uspehu. Odnosno, da su motivacija i snaga za nove korake podstaknuti upravo prethodnim uspesima. Međutim, kada govorimo o perfekcionizmu, percepcija uspeha izostaje. Ovakav način razmišljanja osobu vodi u depresivna stanja i anksioznost. Perfekcionisti ne znaju da uspore. Tek kada im telo pošalje moćnu poruku kroz različite fizičke simptome, postaju svesni realnosti. Mogu se javiti brojni problemi sa sa srcem, želucem, stomakom, osećajem težine na grudima, umorom, malaksalošću, odusustvom volje za ustajanje iz kreveta…

 

Kako vas drugi vide?

Često vas u okruženju mogu okarakterisati kao hladne, narcisoidne, sebične zbog vaše želje da budete najbolji. Ljudi se mogu osećati neadekvatno u vašem društvu, jer imaju utisak da nisu postigli dovoljno i ispunili vaša očekivanja. Emocionalna praznina nastala postepenim otuđivanjem od vaših potreba, koja se nalazi iza ovakvog utiska, drugima ostaje nevidljiva. Oni mogu pomisliti da ste dovoljno jaki, da vam pomoć i podrška nisu potrebni. Zato, često ostajete bez pažnje i nežnosti koja vam je potrebna.

 

Perfekcionizam se „leči“

Iako se često može čuti da neko sa ponosom kaže: „Ja sam perfekcionista, kod mene sve mora biti savršeno!“, perfekcionizam vidno narušava kvalitet života. U trci za srećom, propuštate sreću. U potrazi za savršenim odnosima, gubite ljude oko sebe. U potrazi za svojim mestom na ovom svetu, gubite sebe.

Rad na perfekcionizmu je dug i podrazumeva menjanje načina razmišljanja i zaključivanja. Takođe uključuje i postepeno izlaganje nesavršenostima i ne tako prijatnim emocijama. Perfekcionizam predstavlja put za druge, duboko sakrivene teme. Na kraju tog puta, nalazi se ranjivost i jedna misao: „Kada sam uspešan, vredan sam ljubavi i tad postojim.“

Potrebno je uvesti novu perspektivu po kojoj smo vredni ljubavi, poštovanja i prihvatanja, čak i onda kada nam ne ide i kada uspesi izostaju.

 

 

 

 

 

 

Autor: Jelena Janjić

Pedagog i porodični savetnik

0 %s Comments

Prosledi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Povezani članci

Strah od promene

Strah od promene

U životu ništa nije zagarantovano niti sigurno, ali je jedna stvar konstanta i ista za sve: sve se menja. Promena može biti zastrašujuća i možemo činiti sve da je izbegnemo, dok nam je život ne...