loader image

Zašto nas osećanja zbunjuju?

feb 23, 2024 | O životu | 0 Komentara

Veliki deo našeg iskustva čine emocionalne reakcije. Osećamo tugu povodom prekinutog odnosa, anksioznost povodom neizvesne budućnosti, bes prema napornom komšiji, krivicu povodom nepromišljeno izgovorenih reči i mnogo toga drugog.

Pored toga, osećamo „nisam siguran šta“ povodom „ne znam tačno čega.“ Drugim rečima, ponekad smo i te kako svesni da doživljavamo neko osećanje, ali niti znamo koje je osećanje u pitanju, niti povodom čega ga osećamo. Možda je u pitanju nekoliko osećanja. Možda je reč o kontradiktornim osećanjima. Ponekad je zaista konfuzno, ali to je u redu.

Razmišljajući o tome šta se s našim osećanjima dešava, šta ona znače i na šta nas usmeravaju, svako od nas dolazi do nekih (manje ili više razrađenih) implicitnih teorija (uverenja) o sopstvenim osećanjima. Od prirode takvih teorija (uverenja) o osećanjima zavisi to kako ćemo da se nosimo sa njima, kao i šta ćemo povodom njih da preduzmemo.

Dakle, način na koji mislimo o našim osećanjima je nešto čime ćemo ovde da se bavimo. Osim toga, bavićemo se i time šta radimo sa osećanjima kada ih doživimo.

(Photo by Mikhail Nilov from Pexels)

Šta mislimo o osećanjima?

Način na koji mislimo o sopstvenom emocionalnom doživljaju utiče na sam doživljaj. Neminovno je da osećamo različita osećanja. Kada ih učinimo objektom svog razmišljanja, možemo da donosimo različite zaključke, pretpostavke i teorije o samom emocionalnom doživljaju.

Da li je anksioznost nepodnošljiva? Da li tuga povodom gubitka večno traje? Može li se bes kontrolisati? Svako od nas ima neke teorije koje nastaju kao odgovor na ovakva pitanja. Te teorije su implicitne, ali ipak znatno utiču na to kako doživljavamo svoja osećanja.

Teorije (uverenja) o tome šta osećamo možemo da predstavimo kroz 7 zasebnih, ali međusobno povezanih, dimenzija:

  • Trajanje

Koliko emocije traju? Kada neko oseća neprijatnu emociju, sklon je da pomisli kako će ta emocija veoma dugo da traje – ponekad i beskonačno. Dešava se da osoba pomisli da će, ako dozvoli da određenu emociju oseti, ona trajati zauvek. Ovakvo uverenje, naravno, nije istinito. Emocije ne traju zauvek. Prolazne su i promenljive.

Slično se dešava i kada osoba pomeša emocionalno stanje sa crtom ličnosti. Tada se osećanje ne vidi kao prolazno i vezano za situaciju, već kao nešto što određuje osobu. Osoba ne pomišlja da se oseća tužno (sada i ovde), već da je ona „tužna osoba.“ Jednim svojim delom (neprijatnim osećanjem) određuje sebe u potpunosti.

  • Kontrola

Mnogi smatraju da su njihove emocije van kontrole i da je neophodno uspostaviti kontrolu nad njima. Neko misli da će umreti, poludeti, „propasti u zemlju“, ako se emocija pod hitno ne stavi pod kontrolu. Ovakva uverenja stvaraju strah koji motiviše nefunkcionalne (ponekad i destruktivne) pokušaje preuzimanja kontrole nad emocionalnim stanjem. Istina je da mi možemo na određene načine da utičemo na svoja osećanja, ali potpunu kontrolu nad njima nemamo.

  • Razumljivost

 Da li naše emocije imaju smisla za nas? Da li ih razumemo? Mnogi se osećaju zbunjeno stojeći zagledani u svoj emocionalni svet. Odakle ova osećanja tu? Šta ona znače? Proces razumevanja svojih osećanja je celoživotan. Mi sazrevamo i naša osećanja se menjanju. Verovatno nije moguće potpuno razumeti sva osećanja, ali pokušaj razumevanja je svakako plodonosan.

  • Saglasnost (sa drugima)

Neki ljudi veruju da su oni jedini koji se tako i tako osećaju. Kao da određena emocionalna stanja jedino oni doživljavaju. To može da rezultira uverenjem da su na neki način „nenormalni“ ili defektni. Budi se osećaj izolovanosti.

Psihoterapija (posebno grupna) doprinosi normalizaciji određenih emocionalnih stanja.

(Photo by Cottonbro studio from Pexels)

Drugim rečima, osoba uviđa da je ono što ona oseća prisutno i u životima drugih ljudi, što samo po sebi predstavlja oblik validacije – procesa koji može povoljno da utiče na ublažavanje stanja anksioznosti i depresije.

  • Krivica i stid

Neki ljudi misle da je postojanje određenog osećanja povod za stid ili krivicu. Kao da ne bi trebalo da osećaju određene emocije. „Fina“ osoba oseća krivicu povodom svog besa. Srednjoškolac oseća stid povodom svog straha. Skloni su da kritikuju sebe povodom određenh osećanja, da ih kriju od drugih, kao i da se osećaju tužno ili anksiozno povodom emocija koje imaju (oni sami a i svi ostali ljudi).

  • Razumnost

Postoje oni koji prenaglašavaju nadmoć razuma u odnosu na osećanja. To su osobe koje smatraju da se na osećanja ne može osloniti, da je potrebno slediti hladnu logiku i eliminisati emocionalnost, kako bi se efikasno i efektivno rešavali problemi u životu. Umesto da nauče da, uz razum, koriste i osećanja, oni se oslanjaju samo na jednu dimenziju, potpuno zanemarujući drugu. Time osiromašuju odnos prema sebi, drugima i svetu.

  • Uprošćen pogled na emocije

Osobe koje imaju uverenje da bi trebalo da se osećaju samo na jedan način prema nečemu, imaju poteškoća da se nose sa pomešanim osećanjima. Skloni su dihotomnom (crno-belom, sve ili ništa) razmišljanju. Ili je nešto dobro (pozitivno osećanje) ili je loše (negativno osećanje). Propuštaju da uvide suptilne nijanse sebe, drugih ljudi ili nekog događaja, kao i različita osećanja motivisana tim suptilnostima.

Moguće je (i realističnije) osećati pomešana osećanja prema sebi, drugima ili nekom događaju. Postoje osobine i navike koje nam se dopadaju i one koje nam se ne sviđaju, čak i kod nama najdražih osoba. U redu je imati i pomešana osećanja prema sebi. U stvari, nemoguće je drugačije.

(Photo by Mart Production from Pexels)

Šta radimo sa osećanjima?

Kada doživimo neko osećanje, kao što smo gore videli, mi nešto o tome mislimo. U odnosu na to šta i na koji način mislimo o osećanju, zavisiće i to šta ćemo povodom toga da uradimo.

Osećanja su često neprijatna i mi pokušavamo da na neki način prevladamo to neprijatno iskustvo. Načini prevladavanja idu od pomažućih i konstruktivnih do nepomažućih i destruktivnih.

Ono što radimo sa osećanjima (načini prevladavanja) kada ih doživimo možemo da predstavimo kroz 6 dimenzija:

  • Ekspresija (izražavanje)

Spremnost da se osećanje izrazi nije jednako kod svake osobe. Neki ljudi smatraju da su osećanja bitna, da ih je potrebno izraziti i da bi to moglo da bude od pomoći za bolje međusobno razumevanje i rešavanje problema. Drugi su skloniji „gutanju“ svojih osećanja. Smatraju ili da „nemaju prava“ da ih iskažu ili da iskazivanje neće dovesti do pozitivnih ishoda. Koji god da je razlog, ovakve osobe zadržavaju svoja osećanja samo za sebe.

  • Validacija

Ova dimnzija je pod velikim uticajem ranog životnog iskustva osobe. Odnosi se na očekivanje da postoji „zainteresovana publika“ u okruženju. To bi bili drugi ljudi koji prihvataju, razumeju, vrednuju i pokazuju empatiju prema iskazanim osećanjima.

Validacija pozitivno utiče na mnoga gore opisana uverenja o osećanjima. Uz pomoć validacije osećanja se normalizuju, krivica i stid povodom osećanja se ublažavaju, validacija pomaže razlikovanju osećanja i doživljaju da je moguće prihvatiti ih i razumeti.

  • Prihvatanje

Prihvatanje predstavlja razumevanje da ono što trenutno jeste – jeste. Da postoji u obliku u kome je. To se odnosi i na razumevanje da je deo našeg emocionalnog iskustva neprijatan, težak i bolan.

Postoji razlika između emocionalnog bola i emocionalne patnje. Emocionalni bol je deo neprijatnih emocija. Njegovo postojanje samo po sebi nije problematično. Bol postoji kao podsetnik, pokazatelj i motivator. Usko je povezan sa našim vrednostima. Ljudi koji prihvataju svoja osećanja, prihvataju i emocionalni bol.

(Photo by Karolina Grabowska from Pexels)

Emocionalna patnja nastaje kada po svaku cenu pokušavamo da taj bol izbegnemo ili da ga, kada se javi, prekinemo. Drugim rečima, onda kada ne prihvatamo neprijatno osećanje. Bežanjem od neprijatnog, ali zdravog i korisnog, emocionalnog stanja, stvaramo sebi dublji problem. Na već postojeći bol dodajemo i patnju.

  • Okrivljavanje drugih

Osobe koje ne razumeju da su, na kraju krajeva, same odgovorne za sopstvena osećanja, sklone su da okrivljuju druge za to kako se osećaju. To je veoma čest način prevladavanja u našem društvu. Mnogi se osećaju isprovocirano, iskorišćeno, ignorisano ili jednostavno neshvaćeno. U drugome vide uzrok svog emocionalnog stanja. Okrivljavanje drugih verovatno nosi sa sobom kratkoročno olakšanje, ali, na duge staze, u potpunosti zanemaruje činjenicu da je svako odgovoran za svoja osećanja, i, u određenoj meri, slobodan da na njih utiče.

(Photo by Designecologist from Pexels)

  • Apatija („otupelost“)

Određene osobe imaju poteškoća da dožive osećanja. Navode da ništa ne osećaju ili da su nekako odvojene od okruženja. Nemogućnost doživljaja osećanja predstvalja posledicu emocionalnog izbegavanja koje inhibira bilo kakav emocionalni doživljaj iskustva.

  • Ruminacija

Ruminacija predstavlja „prežvakavanje“ neprijatnih misli. Osobe koje koriste ovaj način prevladavanja bivaju „zaglavljene“ svojim osećanjem, odnosno razmišljanjem o njemu. Fokusiraju pažnju na neprijatnost osećanja, postavljajući sebi pitanja na koja je nemoguće odgovoriti („Šta nije u redu sa mnom? Da li sam proklet? Zašto me Bog kažnjava?“). Osoba je na taj način odvojena od produktivnog funkcionisanja. Kao da se nalazi u uzaludnoj potrazi za konačnim odgovorom koji će razrešiti neprijatno stanje. Postojanje takvog odgovora je, naravno, iluzija.

(Photo by Aнна Хазова from Pexels)

Na psihoterapiji…

Na psihoterapiji osoba počinje da istražuje sopstvene implicitne teorije o osećanjima. Polako počinje da prepoznaje određene načine prevladavanja kojima je sklona. Neki su korisni, neki su štetni. Upoznaje se sa odnosom koji ima prema svojim osećanjima – odnosom čija se korisnost, pre početka terapije, nalazila van domašaja svesnog preispitivanja.

Osoba pokušava da nauči da razlikuje i odvoji emocionalni bol od emocionalne patnje. Na terapiji saznaje (ako do tada nije znala) da su bolna i teška osećanja univerzalna. Ona imaju svoju svrhu i koriste nam. Deo su našeg evolutivnog nasleđa. Nijedna vrsta terapije ne može, a ni ne treba, da ukloni takve bolne emocionalne doživljaje iz našeg iskustva. Na terapiji se radi na uklanjanju emocionalne patnje, a to se uglavnom postiže prihvatanjem bola.

Mi osećamo intenzivna bolna osećanja onda kada je ugroženo ili izgubljeno nešto što smatramo vrednim. Ona stoje u neraskidivoj vezi sa našim vrednosnim sistemom. Kazuju nam „Ovo je bitno!“ Učenjem da privatamo neprijatna osećanja i ravojem tolerancije prema njima, učestvujemo u procesu samoosnaživanja. U procesu osvajanja sve veće samoefikasnosti, slobode i potpunijeg smisla postojanja. Učestvujemo u sopstvenom životu.

Izvori:

  1. Robert L. Leahy PhD – Emotional Schema Therapy – The Guilford Press (2015)
  2. Naslovna fotografija: Andrea Piacquadio from Pexels

Autor: Nikola Šašić

andragog i edukant REBT psihoterapije

0 komentara

Prosledi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Povezani članci