Toksični roditelji

Ako su vaši roditelji toksični vrlo verovatno se loše osećate kada razgovarate sa njima, provodite vreme sa njima ili samo razmišljate o njima. Posle susreta se osećate još gore. Plašite se da razgovarate sa njima. Čak i pomisao na toksične roditelje može dovesti do toga da vaše telo postane napeto, a želudac se stisne. Bolna sećanja isplivavaju. Njihova negativna energija se proširi na sve što dodirnu.

Većina roditelja instinktivno radi najbolje što može da decu odgaja na zdrav način i da stvori srećne i uspešne odrasle. Ipak, neka ponašanja spadaju u kategoriju toksičnog roditeljstva. Najčešći su:

1. Nepokazivanje ljubavi i pažnje, nedostatak sigurnosti

Neki ljudi misle da je „čvrsta ljubav“ neophodna da osigura dobar budući život deteta, da će se dete tako bolje snaći kao odrasla osoba. Ako su se vaši roditelji ovako svakodnevno ponašali, možda ste čak i mislili u nekom trenutku da je ovakav pristup u odgajanju dobar. Međutim, ako se sada psihički dezintegrišete („raspadam se“)  pri svakom doživljenom neuspehu ili odbijanju znajte da je koren ovih problema upravo u detinjstvu: roditelji nisu obezbedili dovoljnu količinu ljubavi i sigurnosti dok ste bili deca. „Čvrsta ljubav“ možda nekad daje rezultate, ali ne može da bude JEDINI pristup koji roditelji zastupaju u odgajanju srećnog i zdravog deteta.

Svako dete mora da:

1. Bude prihvaćeno od strane roditelja i dobro povezano sa roditeljem
2. Ima zdravu autonomiju (samostalnost u skladu sa uzrastom) i postignuća adekvatna uzrastu
3. Ima postavljene zdrave granice prema sebi i drugima
4. Ima realistična očekivanja od sebe i drugih
   

Zadovoljavanje emocionalnih potreba deteta nije intuitivno kao zadovoljavanje fizičkih potreba. Za većinu ljudi je to IZAZOV!

 Kod „čvrste ljubavi“ se ne ispunjava prva, a verovatno i najvažnija emocionalna potreba.

 „Čvrsta ljubav“ ima različite modifikacije, ali najčešće podrazumeva uzdržanost u pokazivanju topline, podrške, ljubavi i nežnosti, da dete ne bi postalo „razmaženo“.  Višak ljubavi nikoga nije ubio, iskvario, učinio slabim ili loše adaptiranim u društvu. Višak ljubavi, ako tako nešto uopšte i postoji, može samo da pomogne detetu da izraste u zdravu i srećnu odraslu osobu. Razmaženost nema veze sa ljubavlju, već sa postavljanjem granica. Deca sa poremećajima u ponašanju su deca koja vape za ljubavlju. Nepisano je pravilo da upravo deca koja se ponašaju na načine koji nas odvraćaju od toga da ih volimo su deca kojima je ljubav najpotrebnija.

2. Kriticizam

Svaki roditelj kritikuje dete s vremena na vreme.

Bez kritike, verovatno ne bismo naučili kako da radimo veliki broj stvari na dobar način, uključujući svakodnevne poslove, kao što je pranje veša. Toksični roditelji kritikovanje podižu na njegov ekstrem – kriticizam i prigovaraju oko svih stvari koje dete radi. Neki roditelji rade to iz najbolje namere, želeći da nauče dete da izbegne velike greške u odraslom dobu. Nažalost, najčešće se kao rezultat javi unutrašnji, grubi, kritikujući glas kod deteta koji ga u odraslom životu u potpunosti hendikepira.

3. Tražioci pažnje

Toksični roditelji često pretvaraju decu u sopstvene roditeljske zamene i traže njihovu pažnju sve vreme. Dete zadovoljava potrebe roditelja (za ljubavlju, pažnjom, sigurnošću, negom…) umesto da bude obrnuto. Ova  parazitska veza crpi veliki deo detetovog vremena i energije. Iako može biti teško,  dovoljno dobar roditelj mora ostaviti detetu dovoljno prostora za lični rast i razvoj bez insistiranja na zadovoljavanju sopstvenih potreba.

4. Zlurade šale

Svi roditelji povremeno zadirkuju decu, ali kada to postane svakodnevno pretvara se u veliki problem. Ne morate da prihvatate ova ponašanja samo zato što su se vaši roditelji uvek šalili oko nečega vezanog za vas, kao što je vaša visina, težina ili trapavost. Na kraju krajeva, ovo utiče na to da stvarate lošu sliku o sebi. Brižan roditelj bi trebalo da bude podržavajući i nekritičan prema detetu, i da izbegava zlurade šale.

5. Koriste vas da opravdaju svoja loša ponašanja

Da li ste odrastali u uverenju da ste upravo vi krivi za fizičko ili emocionalno zlostavljanje,  da ste zaslužili da budete kažnjeni? Ako jeste,  možda čak i sada opravdavate loša ponašanja drugih prema vama, isto misleći da ste zaslužili. Toksični roditelji mogu da izvrnu svaku situaciju da bi zadovoljili svoje potrebe i ovo daje deci samo dva izbora: da prihvate da je ponašanje roditelja loše ili da preuzmu svu krivicu na sebe. U većini slučajeva, deca, a sadašnji odrasli, odluče se za opciju broj dva.

6. Ne dozvoljavaju deci da izražavaju negativna osećanja

Roditelji koji odbijaju da zadovoljavaju emocionalne potrebe svoje dece utiru siguran put u depresivna raspoloženja u odraslom životu svog deteta. Detetu treba pomoći da u svakoj situaciji vidi i vedriju stranu. S druge strane, ako se roditelj ponaša potpuno odbacujuće u vezi negativnih osećanja i potreba deteta, ne uči ga kako da upravlja svojim životom u odraslom dobu, i formira nesrećnu i depresivnu odraslu osobu.

Učenje deteta da upravlja osećanjima i ponašanjima koja ih prate je važan deo odrastanja. Osećanja obogaćuju i daju smernice našim životima. Osećanje nije predmet rasprave. Šta to znači? Osećanje je kao i telesna senzacija (osećaj), ne može se objektivno izmeriti i moramo da verujemo osobi da se zaista i oseća tako. Svako osećanje deteta se prepoznaje i uvažava, bez obzira što mnoga od tih osećanja roditelju mogu biti neprijatna ili ga mogu iritirati. Osećanja koja su roditelju neprijatna često je sklon da zabrani detetu. Tako dete odrasta sa idejom da je loše i pogrešno biti besan, uplašen, tužan, razočaran, i oseća krivicu kada se, potpuno prirodno, u različitim kontekstima ova osećanja pojave. Slično je i sa pozitivnim osećanjima, zadovoljstvom, radošću, srećom. Tako  deca odrastaju u porodicama sa krutim pravilima, osećajući krivicu kada se „zabranjeno“ osećanje pojavi, i nemaju alate kako da sebe na zdrav način umire. Zato, kao odrasli, često biraju neadekvatne načine umirivanja (alkohol, droge, lekovi…), izbegavajući da dođu u kontakt sa zabranjivanim osećanjem.

7. Zastrašuju čak i svoju odraslu decu

Poštovanje i strah ne idu ruku pod ruku. Naprotiv, deca koja su se osećala voljeno, podržavano i povezano sa roditeljima, sa većom verovatnoćom, će postati srećniji odrasli. Iako je disciplinovanje deteta neophodno, netoksični roditelji u tom procesu ne koriste metode zastrašivanja, bez obzira da li su to postupci ili reči. Deca ne treba da budu zastrašena da bi se ponašala sa poštovanjem i poštovala pravila. Ta ista deca kao odrasli ne treba da budu u strepnji  i oprezni svaki put kada se sreću, pričaju ili na bilo koji način dolaze u kontakt sa svojim roditeljima.

Problem kod roditelja koji su koristili zastrašivanje kao „vaspitnu metodu“ je što nikada nisu uspeli da se na pravi način povežu sa svojom decom. Ta ista deca, u odraslom dobu, čak i kada više ni na koji način ne zavise od roditelja,  niti mogu da trpe bilo kakve posledice svog  (lošeg)  ponašanja prema njima, često se i dalje ne usuđuju da im se na bilo koji način suprotstave ili samo zauzmu za sebe, ostajući u ulozi deteta čitavog života.

8. Sopstvena osećanja su im na prvom mestu

Roditelji mogu da veruju da su njihova osećanja najvažnija po pitanju stvari koje se tiču same porodice, ali ovakav način razmišljanja ne pospešuje dobru porodičnu povezanost. Iako roditelji donose i treba da donesu konačnu odluku vezano za različita porodična pitanja, od večere do planova za odmor, neophodno je uzeti u razmatranje osećanja svakog člana porodice ponaosob, uključujući i decu. Toksični roditelji stalno primoravaju decu da potiskuju svoja osećanja da bi zadovoljili svoje roditelje.

Jedno od najtoksičnijih i najsebičnijih osećanja u roditeljstvu je anksioznost. Sebičnost anksioznosti je u činjenici da roditelj, plašeći se šta će biti sa njim ako se detetu nešto desi, sputava dete da raste i razvija se u psihološkom i svakom drugom smislu, ograničavajući mu slobodu, a da bi sebe spasao potencijalne patnje. Izjave tipa „Ja ne bih podnela da se to desi!“, „To bi me ubilo!“, „Moj život ne bi imao smisla!“, „Upropastićeš nas!“, stavljaju veliku odgovornost na detetova nejaka pleća. Deca često, želeći da se slobodno i nesputano razvijaju, osećaju krivicu što svojim ponašanjem doprinose da roditelj patii.To se dešava i u situacijama kada dete želi da nastavi školovanje u udaljenom mestu ili državi, želi da se odseli od kuće i započne samostalan život, izabere profesiju koja se roditelju ne dopada, dečka ili devojku koji im nisu po ukusu, ima sklonost ka istom polu i sl.

9. Otežavaju deci postizanje ciljeva ili ih čak sabotiraju

Da li je jedan od vaših roditelja bio u kategoriji onih koji se mešao u sve što radite ili vam čak otežavao svaki zadatak? Nekada ovo može da izgleda kao ponašanje nekog ko je zainteresovan za dobrobit svog deteta, ali se češće dešava da detetu otežava da postigne ijedan od svojih ciljeva.

Iako prezaštićivanje naizgled može biti izraz velike ljubavi prema detetu, zapravo je po svojoj suštini zlostavljanje i zanemarivanje deteta. Ako roditelji ne puštaju dete da samo ovladava životnim veštinama, trošeći onoliko vremena koliko mu zato treba, već sve rade umesto njega, stvaraju nesamostalnu odraslu osobu koja ne može da se adaptira na kompetitivno društvo.

S druge strane, postoje i toksični roditelji koji se takmiče sa svojom decom: majke sa ćerkama u zavođenju muškaraca, očevi sa sinovima u sportu… 

10. Koriste krivicu i novac da bi kontrolisali

Svako dete je osetilo kako roditelj koristi krivicu u svrhu manipulacije, ali toksični roditelji to zloupotrebljavaju. Čak i u odraslom dobu, toksični roditelji mogu i dalje da vas kontrolišu davanjem skupih poklona ii usluga očekujući nešto zauzvrat. Ako im ne uzvratite na način na koji su očekivali pokušavaju da kod vas isprovociraju osećanje krivice „jer su sve za vas uradili“.

Provociranje krivice je najmoćnije oruđe manipulacije toksičnih roditelja. Pomenuto je kod gotovo svih nezdravih interakcija. Osobe sklone osećanju krivice osuđuju sebe na samoporažavajuća ponašanja i iz osećanja krivice, nemajući kapaciteta da se nose sa njom, prave još veće greške.

11. Ignorisanje

Iako je teško razgovarati sa nekim kada ste ljuti, odbacivanje deteta ignorisanjem je psihološki vrlo štetno. Ovaj pasivno – agresivni tretman utiče loše na bilo koji odnos i vrši pritisak na ignorisanog da reši situaciju, čak i kada odgovornost nije na njemu, ili čak i ne zna povod za ljutnju, i posledično ponašanje – ignorisanje. Ako je roditelj suviše besan za racionalan razgovor sa detetom trebalo bi da napusti situaciju na par minuta umesto da namerno ignoriše svoje dete.

Ignorisanje je najmalignije ponašanje u međuljudskim odnosima. Ljudima  lakše pada i verbalna, pa čak i fizička agresija od ignorisanja. Ignorisanjem se dete odbacuje, poručuje se „Ti mi nisi važan, ne volim te, za mene si mrtav, ne postojiš!“. Kada dete vidi odbacivanje oseti povređenost i krivicu, a slika o sebi se urušava. Doživljava sebe kao lošeg, zlog, pokvarenog…Toksični roditelji često pribegavaju ignorisanju, a da dete uopšte i ne zna povod za takvu kaznu, niti mu se ikada i da ikakvo objašnjenje. Tako dete postaje hiperoprezno, jer ne zna kako roditelj može u narednim situacijama da reaguje, a sve u želji da izbegne najstrašniju kaznu.

12. Ne poštuju zdrave granice

Roditelji često opravdavaju ovu toksičnu interakciju brigom za detetovu dobrobit. Nekada zaista treba iz prikrajka motriri na dete radi njegove sopstvene bezbednosti i dobrobiti. Ipak, svako mora da ima i svoje lične granice i slobode, posebno tinejdžeri. Toksični roditelji zanemaruju ove granice i izazivaju time brojne probleme. Primer, ulaze u sobu bez kucanja, čitaju lične prepiske bez dozvole deteta…Ova ponašanja kreiraju obrazac koji deci u odraslom dobu otežava da postave zdrave granice prema drugima i da poštuju granice drugih ljudi.

13. Teraju decu da se osećaju odgovornim za njihovu (ne)sreću

Ako jedan od roditelja stalno naglašava koliko se žrtvovao za vas i time sebe unesrećio, time samo naglašava nerealističnu ulogu koju vi, kao dete, imate u njegovom životu. Nijedno dete nije odgovorno za sreću svog roditelja. Roditelji ne bi trebalo da ikada traže od svoje dece da se odreknu sopstvene sreće da bi izravnali račune, vratili dug ili pokazali zahvalnost.  Stalno stavljanje deteta u ove situacije otežava deci da u odraslom dobu razumeju da su sami kreatori svoje sreće i odgovorni za sopstvenu sreću ili nesreću.

Toksični roditelji često igraju na kartu osećanja krivice kod dece tražeći zahvalnost za žrtvu koju su podneli. Ne zaboravite da je svaki roditelj DUŽAN da se stara o svom detetu do njegovog osposobljavanja za samostalan život, da ga usmerava, zadovoljava emocionalne i fizičke potrebe (hrana, krov nad glavom, odeća, obuća, školovanje, zdravstvena nega…). Toksični roditelji odgovornost za sopstvenu nesreću prebacuju na decu, označavajući ih kao glavne krivce: „Da nije tebe, ja bih imala karijeru“, „Da nije tebe, on me ne bi ostavio“, „Da nije tebe, možda bi me neko i hteo“, „Da nije tebe i tvog izvoljevanja, sada bismo imali para“. Svaka odrasla osoba je, najvećim delom, sama odgovorna za dešavanja i tok događaja u svom životu. Mnoga deca su, slušajući od malih nogu, „da nije tebe, …“ razvila egzistencijalno osećanje krivice, krivicu samim tim što su živi, kao da je njihovim rođenjem počeo nezaustavljivi splet okolnosti koji je unesrećio sve koji dođu u kontakt sa njima.

Udaljavanje toksičnih ljudi iz naših života je često nemoguća misija, pogotovo ako se radi o roditeljima.  Čak i ako se od njih udaljite u odraslom dobu, ostaju emocionalne i psihološke posledice toksičnih interakcija koje su se odigravale tokom detinjstva.  Čuveni psihijatar i psihoterapeut, Irvin Jalom, u svom romanu „Smisao života“ na temu odnosa roditelj – dete kaže: „Zlostavljana deca često teško mogu da se otrgnu od svojih porodica, dok se deca dobrih i brižnih roditelja odvoje lakše i sa značajno manje konflikata.“ Odvajanje od disfunkcionalnih porodica u ovom kontekstu znači ne samo fizičko odvajanje, koje je često izvodivo, već i emocionalno odvajanje i okretanje ka budućnosti. Šta to praktično znači? Deca toksičnih roditelja često, u situacijama koje podsećaju na situacije iz detinjstva, bivaju ponovo vraćena na „status“ deteta, sa istim osećanjima koja su tada imala i istim neadekvatnim stilovima umirivanja (droga, alkohol, lekovi) i rešavanja problema. Mnogo vremena i energije troše na rešavanje konflikata  iz detinjstva kroz nove odnose i nove situacije.