Razvojne traume: kako je sve počelo

Trauma predstavlja psihološku ranu nastalu delovanjem ili pojedinačnog stresnog događaja, ali i hronično prisutnih manje intenzivnih događaja ili skupa okolnosti koje pojedinac doživljava kao fizički ili emotivno štetne ili preteće.

Tako posmatrano, trauma obuhvata širok spektar različitih oblika zlostavljanja i zanemarivanja, koja mogu biti kako emocionalna, tako i fizička. Kada se takva iskustva zanemarivanja ili zlostavljanja događaju u periodu detinjstva ili adolescencije, govorimo o razvojnoj traumi. U literaturi se takođe ponekad naziva i „kompleksna trauma” ili „relaciona trauma”.

(Photo by Eddie Kopp on Unsplash)

Šta su razvojne traume?

Razvojna trauma se suštinski razlikuje od jednokratnih, akutnih oblika traume, jer je hronična, događa se u detinjstvu i dešava se u kontekstu odnosa deteta sa drugima.

Negativna iskustva u detinjstvu se definišu kao izuzetno stresni događaji koji predstavljalju pretnju po bezbednost, sigurnost ili telesni integritet deteta. Važno je razumeti da uzrok traume ne mora uvek da bude neko ekstremno nasilničko ponašanje, već je to svaki oblik zlostavljanja i zanemarivanja detetovih potreba. Kod takvih iskustava su potrebne značajne socijalne, emotivne, neurobiološke, psihološke i bihejvioralne adaptacije da bi se preživelo.

Posledice razvojnih trauma

Važno je razumeti da, bez obzira o kakvoj razvojnoj traumi da je reč, dete nema kapacitet da razume šta mu se i zašto dešava. Ono ne može da razume da su osobe koje treba da brinu o njemu iste one osobe koje mu nanose bol. Zbog toga može sebe proglasiti krivcem za traumu, verujući da sa njim nešto suštinski nije u redu. Upravo zato što veruju da su sami krivi za ono što im se desilo, ljudi koji žive sa razvojnom traumom, žive sa dubokim osećajem stida, srama, neadekvatnosti, ne poveravaju se drugima i obično im treba mnogo vremena da potraže pomoć, ukoliko se i usude na taj korak.

Iz perspektive brojnih psiholoških teorija svaka osoba u detinjstvu donosi trajne odluke o svom životu. U susretu sa traumatskim iskustvom, dete donosi odluke koje će mu omogućiti da psihološki i fizički preživi u ranom okruženju u koje je gurnuto. Međutim, dete ne razmišlja na logičan način, te stoga može doneti i neke veoma rigidne i pogrešne odluke. Iako osoba odrasta i postaje moćnija u upravljanju svojim fizičkim okruženjem, rane odluke, donete u detinjstvu, nastavljaju da žive. Najčešće se ne menjaju, te većina ljudi nosi svoje rane odluke sa sobom sve do smrti, a da ih obično i nisu svesni. Te odluke dalje diktiraju kako će osoba misliti, osećati i kako će se ponašati u različitim situacijama i odnosima tokom života.

(Photo by Pixabay on Pexels)

Zato je razumevanje razvojne traume iz perspektive dečijeg razvoja suštinski deo psihoterapije. Ne samo da zahvaljujući tome možemo bolje da razumemo kako trauma može poremetiti razvoj deteta, već nam i ukazuje šta je deci potrebno da se vrate na pravi razvojni put. Razvijanjem saosećajne radoznalosti za to kako se trauma ispoljava u mislima, osećanjima, ponašanju i fizičkom zdravlju dece možemo početi da menjamo jezik kojim opisujemo adaptivne strategije preživljavanja i razvijamo efikasniji način rada sa decom, a kasnije i odraslima.

Izostanak povezanosti i emocionalna uskraćenost (deprivacija)

Iz psihosocijalne perspektive, deca, a naročito bebe, mogu biti teško potresena odsustvom staratelja koji bi odgovarao na njihove potrebe, jer odsustvo veze i zaštite mogu protumačiti kao izuzetnu pretnju. Iz perspektive deteta, posledice zanemarivanja mogu biti teške, bilo da je ono namerno ili rezultat problema koje staratelji imaju u svom životu.

Iskustvo u periodu od rođenja do prve godine života predstavlja kamen temeljac mentalnog zdravlja. Najbitnije dešavanje u tom periodu je hranjenje bebe, kao i odgovor majke na druge osnovne potrebe deteta. Na temelju ponavljajućih iskustava koje beba ima s majkom formiraće se i osnovna predstava o sebi, drugim ljudima i svetu.

(Photo by Ana Tablas on Unsplash)

Do dobrog rešenja se dolazi ukoliko je majka ,,dovoljno dobra“ – topla, negujuća, responzivna, pouzdana, tako da je dete uspelo da se poveže s njom, a što će se kasnije manifestovati kao potencijal za stabilan stil vezivanja i intimnost.

Do loših rešenja se dolazi ako je majka bila fizički odsutna ili preterano frustrirana usled nedostatka podrške iz okoline, ukoliko je bila uplašena svojom novom ulogom, zbog nesposobnosti da se ,,naštimuje“ na dete ili neznanja kako da odgovori na detetove potrebe (uznemireno dete smiruje hranom, i ne ume da prepozna da li dete traži samo kontakt ili je gladno, pospano, usamljeno) – a što je sve najčešće posledica nedostatka istih ovih stvari u majčinom iskustvu.

Ako majka ne reaguje na bebin plač, na njene potrebe za hranom i utehom ne odgovara dosledno ili to radi potpuno mehanički i protiv volje, dete će prvo reagovati još glasnijim protestom. Ako ni protest ne dovede do zadovoljenja potrebe, ono će kako bi preživelo zamrznuti svoj doživljaj i potpuno se pasivizirati.

Ovde, zapravo, vidimo korene ranih odluka:

• Ne smem biti blizak,
• Ne smem verovati,
• Ne smem osećati,
• Moram biti jak,
• Ne smem imati potrebe, ili čak
• Ne smem biti ja – s obzirom na to da dete ne pravi razliku između sebe i svojih potreba.

Od potencijalnih loših rešenja tu su još pesimizam, sklonost melanholiji i depresiji, i često osećanje praznine.

(Photo by Colin Maynard on Unsplash)

Kako Pamela Levin, teoretičarka razvoja, ističe, bazične potrebe – da neko brine o nama, da nas dodiruje, drži, hrani – nikada ne nestaju i na ovaj stadijum i na ove potrebe ćemo se sporadično vraćati tokom života.

Na prvi stadijum razvoja vraćamo se kada smo umorni, pod stresom, povišeno osetljivi, kada prolazimo kroz proces tugovanja usled gubitka, tokom trudnoće ili staranja o bebi, na početku nekih životnih procesa – kao što je započinjanje veze ili pronalazak novog posla.

Ograničena autonomija i ugroženo poverenje

Erikson, čuveni razvojni psiholog i psihoanalitičar, ističe da od momenta od kad dete postane sposobno da stabilnije stoji na svojim nogama skoro sve postaje bitka oko ,,ja“ i „moje“. Dalji sukob se vodi oko navikavanja deteta na čistoću, tj. na odvikavanje od pelena i kontrolu sfinktera.

To je takođe period kada dete, izražavajući svoju volju, uči da kaže ,,Ne!“ i time postavi psihološke granice, a što je dalje osnov za konstruktivno ulaženje u konflikte. Ako dete uspešno savlada ovaj razvojni zadatak, onda će iz ove faze izaći s osećanjem samopouzdanja, moći i ponosa.

(Photo by Alvin Mahmudov on Unsplash)

Loša rešenja pre svega nastaju ukoliko su roditelji bili suviše strogi i kažnjavajući, ili nisu pratili ritam razvoja deteta, te su mu prerano postavljali zahteve koje nije moglo da ispuni. U tom slučaju dete će iz ove faze izaći s osećanjem nesigurnosti, sumnje, nemoći i stida, a sebe će doživljavati kao prljavo i loše.

Strategije za preživljavanje u ovoj fazi mogu biti različite. Preterana adaptacija je jedna od njih. Takvo dete će verovatno izbegavati konflikte, neće biti u dodiru ne samo sa svojim osećanjem ljutnje, već i sa svojim potrebama, kao i da će pokazivati sve one oblike ponašanja koje imaju za cilj udovoljavanje drugima. Takođe bismo i začetke Zabrane na mišljenje mogli da vidimo ovde.

Suprotno tome, ako bi dete rešenje za ovu fazu potražilo u opštem negativizmu, onda bi se našlo u drugačijoj zamci. Drugim rečima, ovakva osoba bi lako mogla da donese odluku da svoj život proživi odbijajući npr. da odraste i preuzme obaveze. Tvrdoglavost, inat, stalni i ponavljani sukobi s autoritetom, kao i doživljaj da ga drugi ljudi ne razumeju ili napadaju samo su primeri potencijalnih problema.

Šta su zabrane? Tokom odrastanja, upućene su nam razne moćne poruke, i verbalne i neverbalne, od strane roditelja i ostalih značajnih osoba. Preko raznih oblika učenja, identifikacije, naročito adaptacijom, neke od ovih poruka mogu da postanu deo našeg funkcionisanja.
Ove poruke nazivamo skriptnim zabranama – ili zabrane. To su poruke roditelja kojima se dete služi da formira svoj životni skript. Skript je životni plan zasnovan na odlukama donetim u detinjstvu, osnaženim od strane roditelja, koje potvrđuju događaji iz života i koji kulminira u izabranoj alternativi (Bern, 2008). Zabrane su jedan od najbitnijih elemenata za formiranje skripta, javljaju se u ranom periodu kada su roditelji detetu svemoćne, magične figure (Lammers, 1994). Što su češće ponavljane, i što je dete češće kažnjavano za odstupanje, veće su šanse da će dete usvojiti zabrane (Bern, 2008).(izvor: psihonautika, Sve o zabranama).

Sukob između ljubavi i seksualnosti

Najbitnija dešavanja u periodu od 3. do 5. godine života su eksperimentisanje, igranje, istraživanje okoline i menjanje realnosti kroz maštu. Dete je vrlo aktivno u istraživanju okoline, radoznalo, isprobava se u različitim ulogama kroz igru, počinje da se povezuje s vršnjacima, da uživa u takmičenju i rezultatima. Takođe, dete istražuje i svoje telo. Javlja se infantilna seksualnost, zbog čega ova faza po Frojdu nosi naziv falusna. U odnosu na roditelja istog pola javlja se rivalstvo (Edipov/ Elektra kompleks). Osim toga, rivalstvo i zavist javljaju se i u odnosu na braću/sestre.

(Photo by Senjuti Kundu on Unsplash)

Zbog 1000 dečjih „zašto“ na ovom uzrastu nestrpljivi i nezreli roditelji bi odbijanjem da odgovore ili pak ljutitim odgovorima mogli da doprinesu gušenju radoznalosti, te bi u odraslom dobu ,,umesto hrabrosti da radoznalo istražuje“, preduzima i rizikuje, osoba mogla da ispoljava „strah, stid, otpor i agresiju prema svemu što makar i neznatno skreće sa dobro znanih i utabanih puteva“ (Erikson, 1959).  Osim Zabrane na mišljenje i uspeh, ovde se vide i koreni konformizma i poslušnosti.

Pored toga, zbog osećanja rivalstva prema roditelju istog pola koje se prirodno javlja u ovoj fazi, kao i zbog zavisti i ljubomore u odnosu na druge s kojima se poredi, dete će biti preplavljeno sopstvenim destruktivnim i zastrašujućim fantazijama i istovremeno će se plašiti kazne i osvete, i osećati krivicu zbog ovih neprijatnih osećanja.

Potencijalna zamka u ovoj fazi je i dečja seksualnost. Preterane i puritanske reakcije roditelja na detetovo istraživanje i igranje sa sopstvenim telom mogu da se trajno odraze na kasnije seksualni razvoj, želju i doživljaj seksualnosti. A poruke poput „ako ga pipneš – otpašće ti“, mogu postati temelj za kasniju pojavu raznih seksualnih disfunkcija.

Takođe, s obzirom na to da dete isprobava imitacijom uloge koje su i polno definisane, u zavisnosti od toga kakva je postavka i šta se dešava na porodičnoj sceni, dete može doneti odluke da se ne vezuje (ne stupa u brak) ili da ne želi da bude svog pola.

Sukob između odgovornosti i inferiornosti

Sa polaskom u školu dete se uči dužnostima, disciplini i redu, da u saradnji s drugima pravi stvari, planira, gradi, povezuje se i vezuje za druge figure – učitelje, roditelje druge dece, svoje vršnjake.

Do loših rešenja se dolazi ako su roditelji imali prezaštićujući stil vaspitanja ili su dete stalno poredili s drugom decom. U oba ova slučaja ishod je isti – nesamostalnost, nemoć i inferiornost.

Do loših rešenja se dolazi i ako se na dete vrši preterani pritisak u pogledu ispunjavanja obaveza, ako se preterano uslovljava i ako mu se nameću visoki standardi. Hipersocijalizovano dete bi ispunjavalo svoje obaveze na štetu svojih autentičnih potreba za igrom, ali bi takođe moglo da dođe i do gubitka prirodnog interesovanja za rad i istraživanje.

(Photo by Evita Tomševica on Unsplash)

Do loših rešenja se dolazi i ako je stil vaspitanja bio razmažujući. U tom slučaju dete, a kasnije odrasla osoba imaće problema s preuzimanjem obaveza i odgovornosti, pri čemu će se zbog izostanka rezultata osećati frustrirano i biti sklono da svoju ljutnju projektuje na druge, zahtevajući da se svet i drugi prilagode njemu.

Do loših rešenja se dolazi ako se detetu uskrati igra jer je, igra način da se dete nosi s poteškoćama i stekne osećaj kontrole. Osim toga, igra pokazuje o čemu dete razmišlja, te je otuda i važno dijagnostičko sredstvo.

Borba za sopstveni identitet

Faza izgradnje identiteta obuhvata period adolescencije, od 13. do 18. godine života, ali se u moderno vreme ovaj period često produžava. Predstavlja jedan od najburnijih perioda u životu osobe, kako zbog seksualnog sazrevanja i razvoja apstraktonog mišljenja, tako i zbog promena u telesnom izgledu. Osim što sam adolescent treba da se navikne na ove nagle promene, istovremeno se navikava i na promenjen odnos okoline prema njemu. Sva loša rešenja iz prethodnih faza sada sustižu mladu osobu i pokreću se sva ona pitanja koja su bila aktuelna i ranije.

Mlada osoba u potrazi za svojim identitetom ima potrebu da svoju jedinstvenost izrazi, neretko  na vrlo kreativan način. Način koji se roditeljima često ne dopada. Ako je ograničenje ekspresije radikalno, adolescent će biti spreman da pruža otpor kao da je u pitanju borba na život i smrt, ali da je zapravo u pitanju borba za ego identitet, bez čega se osoba neće osećati živom. Drugim rečima, ako se bunt, slobodna ekspresija i manje rizična ponašanja ne tolerišu, adolescent bi mogao da poveća ulog i okrene se još rizičnijim oblicima ponašanja – delinkvenciji, alkoholizmu, narkomaniji, kao i da ostane zaglavljen u negativizmu. Naravno, ne treba zaboraviti da alkoholizam ili narkomanija takođe mogu biti manifestacija odbijanja da se odraste, jer ovakvi poremećaji ponašanja pozivaju roditelje da i dalje, po mogućstvu doživotno, brinu o svom detetu.

(Photo by Annie Spratt on Unsplash)

Konfuzija identiteta manifestovana kroz doživljaj adolescenta da ne zna ko je, niti koja je njegova uloga u svetu, može se prividno razrešiti prekomernom identifikacijom. Prekomerna identifikacija dalje može voditi ka snažnoj netoleranciji i okrutnosti prema svima onima koji su drugačijeg ukusa, sistema vrednosti, nacije ili boje kože. Otuda su mladi vrlo prijemčivi za nacionalnu, ali i svaku drugu vrstu indoktrinacije. Pod posebnim rizikom ovde se nalaze pojedinci koji su u okviru svojih primarnih porodica dobili Zabranu na mišljenje, koji su navikli da roditelji misle umesto njih i koje će sada jednostavno roditeljske figure zameniti vođama.

Ako se, pak, mlada osoba – prvenstveno ženskog pola, preterano poredi s nerealističnim uzorima lepote, a iz ranijih faza nosi sa sobom Zabranu na odrastanje, seksualnost, pa i život, onda potencijalni izlaz iz ovog unutrašnjeg konflikta može potražiti u anoreksiji ili bulimiji.

Loše rešenje, kako piše Jelena Vlajković, svakako je i „konformističko usaglašavanje s ciljevima okoline, odnosno napuštanje borbe za sopstveni identitet pre nego što je ova borba u pravom smislu i započela“ (Vlajković, 1990). Ovakvo odustajanje bi, ako ne suicidu, moglo da vodi depresiji ili nizu somatskih tegoba.

Da sumiramo…

U detinjstvu su rast i promene veoma dinamični i odvijaju se na mnogo povezanih nivoa (fizičkom, društvenom, emotivnom, psihološkom, duhovnom itd). Trauma može imati različite posledice u zavisnosti od razvojne faze deteta – što se ranije dogodi, njene posledice su potencijalno štetnije.

Ono što je važno je da se detetove holističke potrebe, uključujući njegovu prošlost, obrasce ponašanja i snage ocene i razmotre od strane socijalne mreže koja će ga podržati, u kojoj su odrasle osobe nežne, brižne i radoznale.

Razumevanje kompleksne traume iz perspektive dečijeg razvoja omogućiće nam da bolje razumemo kako trauma može poremetiti razvoj deteta, i ukazaće nam šta je deci potrebno da se vrate na pravi razvojni put.

Literatura:

1. Erikson, E. (2008). Identitet i životni ciklus. Beograd: Zavod za udžbenike.
2. Vajt, T. (2022). Savremena terapija novom odlukom. Novi sad: Psihopolis.
3. Vlajković, J. (1990). Teorija i praksa mentalne higijene. Beograd: Savez društva psihologa Srbije.
4. Vlajković, J. Životne krize. Beograd: Žarko Albulj.
5. https://www.sos-childrensvillages.org/getmedia/63d2a832-8563-4cad-b18c-537a14b096b9/Safe-Places,-Thriving-Children-Practice-Guidance_Serbian.pdf
6. Naslovna fotografija: Pexabay on Pexels