Psihopatija i sociopatija su često korišćeni termini, ali nisu zvanične diijagnoze. U najnovijem izdanju Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje (DSM-5) psihopatija i sociopatija su najbliže predstavljene stanjem koje se naziva antisocijalni poremećaj ličnosti.
(Photo by Cottonbro from Pexels)
Šta je antisocijalni poremećaj ličnosti?
Da bi se postavila dijagnoza antisocijalnog poremećaja ličnosti, po DSM-5 klasifikaciji, potrebno je da osoba ispoljava tri ili više od navedenih karakteristika, čije manifestacije počinju pre 15. godine života i evidentne su u odraslom dobu:
- Kršenje socijalnih i zakonskih normi, čest recidivizam
- Obmanjivanje, laganje, varanje radi sopstvenog profita ili zadovoljstva
- Impulsivnost ili nemogućnost planiranja unapred
- Agresivnost i iritabilnost praćene upotrebom fizičke sile i nasiljem
- Bezobzirno zanemarivanje sigurnosti sebe i drugih
- Konstantna neodgovornost koja se manifestuje ponovljenim neuspesima u zadržavanju posla, odnosno ispunjavanja finansijskih obaveza
- Nedostatak kajanja, indiferentan stav ili racionalizacija nasilničkog ponašanja
Takođe, dijagnostički kriterijumi DSM-5 nalažu da uz navedene karakteristike, sledeći kriterijumi moraju biti zadovoljeni:
- Osoba mora imati najmanje 18 godina
- Postoje dokazi o poremećaju ponašanja pre 15. godine života
- Pojava antisocijalnog ponašanja nije isključivo povezana sa shizofrenim procesom ili bipolarnim afektivnim poremećajem
U okviru ove dijagnostičke kategorije, navodi se i da treba naznačiti ukoliko osoba ispoljava psihopatske karakteristike, pri čemu se obraća pažnja na tri karakteristike – niska anksioznost, nisko povlačenje, traženje velike pažnje.
(Photo by James superschoolnews on Pexels)
Dok se sociopatija često koristi kao sinonim za antisocijalni poremećaj ličnosti, između antisocijalnog poremećaja ličnosti i psihopatije postoje bitne razlike. Prema DSM-5, i antisocijalni poremećaj ličnosti i psihopatija su okarakterisani teškim emocionalnim defektom i odsustvom sposobnosti kajanja, ali osobe sa antisocijalnim poremećajem ličnosti su isključivo opisane kao osobe sa kriminogenim i socijalno devijantnim ponašanjem, dok psihopate mogu biti dobro prilagođene u sredini i uspešne. Emocionalna “otcepljenost”, odnosno defekt emotivne sfere ličnosti je značajno narušeniji kod psihopatije. Sama dijagnostika antisocijalnog poremećaja ličnosti u kliničkom setingu se više fokusira na antisocijalno ponašanje, dok je kod psihopatije fokus na emocionalnom defektu i interpersonalnom funkcionisanju.
Veliki deo psihopata može da bude dijagnostikovan kao antisocijalni poremećaj ličnosti, ali mali deo osoba sa antisocijalnim poremećajem ličnosti jesu psihopate!
Iako psihopatija i sociopatija nisu zvanične dijagnoze, laici i dalje često koriste te termine. S obzirom da između njih postoje brojne sličnosti i preklapanja, često se ti termini koriste naizmenično, što izaziva konfuziju. Ipak, među njima postoje i neke značajne razlike.
(Photo by Anntarazevich on Pexels)
Psihopatija
Cleckley je 1982. godine prvi napravio jasan opis i definisao konstrukt psihopatije, praveći razliku između psihopate i običnog kriminalca. Definisao je psihopatiju kao psihološki konstrukt koji opisuje hronično nemoralno i antisocijalno ponašanje, odsustvo savesti i mogućnost laganja i varanja bez osećaja krivice ili nelagodnosti.
Glavne odlike psihopatije
S obzirom da se i savremena shvatanja psihopatije zasnivaju na njegovom određenju ovog poremećaja, navešćemo koje glavne odlike psihopatije je Cleckley izdvojio:
- Površni šarm i dobra “inteligencija” (inteligencija u kontekstu socijalne snalažljivosti) – psihopata često ostavlja dobar prvi utisak i deluje vrlo pristojno tokom prvog kontakta; prijateljski nastrojen, deluje kao neko sa kim je lako razgovarati i ko ima mnoštvo iskrenih interesovanja. Ništa ne deluje čudno i apsolutno odaje utisak dobro prilagođene, funkcionalne i zadovoljne osobe. Takođe, ne odaje utisak nekog ko je lažno ljubazan ili ko želi da nešto “proda”. Pored toga, on ne pokazuje tipičnu anksioznost ili nelagodnost koju osobe obično emituju prilikom upoznavanja nepoznatih ljudi. Deluje samouvereno i sigurno, čak i privlačno. Ove karakteristike nisu univerzalne, ali jesu česte prema Cleckley-u.
- Odsustvo deluzija i drugog tipa iracionalnog razmišljanja – kod psihopata, percepcija realnosti je očuvana, a socijalne vrednosti su generalno prihvaćene na verbalnom nivou i uvažene. Psihopata poseduje odlično logičko zaključivanje i, u teoriji, može lako da predvidi posledice antisocijalnih dela. Takođe, može da istakne zadivljujuće planove za život i da kritikuje sopstvene prethodne greške (ovde autor želi da pokaže razliku između psihopatije i psihoze, iako jedno ne mora da znači nužno odsustvo drugog). Uverenja psihopate ne deluju nerealna i u stanju su da svojom prezentacijom istih ubede čak i skeptičnog stranca u njihovu verodostojnost i čvrstinu.
- Nedostatak “nervoze” ili psihoneurotičnih manifestacija – psihopata je skoro uvek oslobođen reakcija koje se inače karakterišu kao “neurotične” ili kao posledice napetosti. Čak i u situacijama povodom kojih bi se kod većine ljudi javile neprijatnost, trema, sramota, stid, konfuzija, nesigurnost ili uznemirenost, psihopata deluje spokojno. Ovo ne znači da je psihopata imun na frustraciju, štaviše često može da reaguje kada mu je “put do uspeha” ili rezultata preprečen. Međutim, ovo se dešava samo ako je situacija direktno njemu na štetu kreirana, ne ako je spontano prouzrokovana ili ako se dešava drugima.
(Photo by Introspectivedsgn from Pexels)
- Nepouzdanost – iako na početku ostavlja utisak pouzdane osobe, vrlo brzo se ispostavi da je to neko ko je potpuno neodgovoran i na koga se čovek ne može nimalo osloniti. Bez obzira koliko je dogovor od značaja i iako se čvrsto obavezao, psihopata ne mari za kršenje istog, ne oseća krivicu ili kajanje – što je posledica njegove potpune egoističnosti, koja upravo nalazi koren u odsustvu empatije i viđenju drugih ljudi jedino kao sredstvo za ispunjenje sopstvenih ciljeva i potreba. Ipak, ovo ne znači da psihopate ne mogu da budu uspešne osobe – često mogu i godinama, u okviru određenih sfera života, da budu izuzetno odgovorni, poslušni čak i uzorni, isključivo ukoliko to njima odgovara, odnosno ako zadovoljava njihove potrebe. Međutim, u bilo kom trenutku mogu sve to “da bace u vodu” bez ikakvog oklevanja – ne osećaju obavezu ni prema čemu, nepredvidljivi su u svojoj nestabilnosti.
- Neiskrenost – psihopata laže kad mu to odgovara, a iskren je kad laganje donosi štetu njegovom trenutnom socijalnom statusu ili kada alternative ne donosi benefit. Ne mora nužno da znači da će uvek lagati, ali je sklon laganju i manipulativnosti, kako bi zadovoljio sopstvene potrebe. Kada laze, čak deluje i kao da je zaista ubeđen u istinitost svojih reči, do nivoa sumanutosti.
- Odsustvo krivice ili sramote – psihopata će često priznati da je napravio neko zlodelo, međutim, u tim izjavama nema fragmenta iskrenosti ili osećaja krivice. Ova odlika je opet povezana sa fundamentalnim svojstvom psihopatije – odsustvom empatije i egoističnošću.
- Neadekvatno motivisano antisocijalno ponašanje – počiniće krađu, preljubu, prevaru, spletku ili druga dela za apsurdno male nagrade i izuzetno velike rizike, a nekad će počiniti takva dela i bez ikakvog sekundarnog cilja, već samo da bi ih učinio.
(Photo by Pixabay from Pexels)
- Neadekvatno rasuđivanje i nemogućnost da uči iz iskustva – iako kognitivno deluje očuvano, čak i više nego racionalno, psihopata pokazuje užasan kapacitet da zdravorazumno donosi odluke, bez obzira na svest o posledicama istih. Zanimljivo je da kada se o nekoj situaciji teoretiše, psihopata zna tačno koji je ishod ispravan, ali u praksi pokazuje drugačije ponašanje.
- Patološka egocentričnost i nedostatak kapaciteta za ljubav – iako nekad može da deluje kao da pokazuje znakove ljubavi prema partneru ili deci, ovo je uvek fasada koja služi za zadovoljenje sopstvenih sebičnih potreba ili prikaz samoljublja.
- Generalna osiromašenost značajnijih afektivnih reakcija – psihopata uvek pokazuje osiromašenost afekta. Ponekad mogu da budu prisutna površna stanja poput iritacije, prkosa, prezira, gordosti, čak i simpatije, ali su te emocije kratkotrajne i njihov intenzitet je praktično beznačajan. Čak i u najgorim mogućim situacijama, kao što su bezizlazne sudbine ili katastrofični scenariji, psihopata ne pokazuje očajanje, tugu ili žalost. Još jedna zanimljivost je da je humor nekad prisutan, ali skoro uvek u ciničnoj konotaciji i vrlo retko čini da se slušalac oseća prijatno zbog istog (iako sama šala može da deluje inteligentno, čak i smešno, ona ne donosi “toplinu”).
- Specifičan gubitak uvida – psihopata formalno ima uvid u situaciju u kojoj se nalazi, ali nema afektivni uvid, odnosno kompletan uvid o težini situacije i kako je ona uticala na sve koji su bili povezani sa njim u konkretnom događaju. Na kognitivnom nivou prepoznaje posledice, ali ne oseća njihovu težinu. Osim toga što nema kapacitet celokupnog uvida, psihopata ni ne oseća potrebu za tim, ne oseća želju da sazna celu težinu neke situacije.
- Neodgovornost u interpersonalnim relacijama – psihopata neće pokazivati iskrenu brigu ili ljubaznost, osim ako to ne radi iz manipulativnih razloga. Na primer, ako mu prijatelj priđe nakon raskida veze, iz njegovih usta neće izaći reči utehe, već će biti frustriran što ga uopšte zamara takvim stvarima.
- Neskladno ponašanje nakon konzumiranja alkohola, a nekad i bez – nakon minimalnog unosa alkohola i skoro uvek u odsustvu objektivnih znakova pijanstva, psihopata od mirnog člana društva postaje neprijatan, sklon agresivnim ispadima, provokacijama, nasilju. Smatra se da alkohol smanjuje svesnu kontrolu psihopate nad njegovim urođenim impulsivnim tendencijama.
(Photo by Hebertsantos from Pexels)
- Retko izvršavanje samoubistva – iako deluje da je latentno ili čak direktno autodestruktivan, psihopata nikad ne verbalizuje želju da sebi oduzme život, iako samoubistva u određenim situacijama mogu da se dogode (npr. kada se okruženi policijom nalaze u bezizlaznoj situaciji, ali i tada vrlo retko).
- Trivijalni, bezlični i neintegrisani seksualni život – zbog odsustva sramote, stida, socijalne pripadnosti, skloni su jako devijantnim seksualnim potezima, ali bez neke velike investicije u iste. Seksualni odnos za psihopate nema emotivnu pratnju, ne predstavlja simbolizaciju dublje veze između ljudi, već je samo način da se postigne prosto fizičko zadovoljstvo.
- Neuspeh da slede ili ispune bilo koji životni plan – psihopate generalno teže kratkoročnim, brzo dostižnim zadovoljstvima, iako ne znači nužno da nisu u stanju da se posvete nekom većem cilju. Ova ideja više ukazuje na njihovu sklonost da, bez jasnog razloga za posmatrača sa strane, lako i spontano promene planove. Ipak, visoko funkcionalne psihopate mogu da kontrolišu svoje impulse za brzim zadovoljstvima i posvete se višim ciljevima.
(Photo by Fetraniaina from Pexels)
Na osnovu prethodno navedenog, možemo zaključiti da su ključne odlike psihopata nedostatak emocija i nedostatak savesti. Psihopate su nesposobne da osete stid, kajanje ili empatiju, a imaju umanjen ili nepostojeći kapacitet da osete strah (potvrđeno je istraživanjima na osnovu obrazaca treptanja i srčanog ritma pri prikazu neprijatnih sadržaja), zbog čega se upuštaju u razna rizična i devijantna ponašanja. Oni se mogu pretvarati da im je do nekoga stalo, ako od toga imaju neku korist. Takođe, psihopate su svesne šta je moralno pogrešno ili ispravno, ponekad čak i bolje to prepoznaju od ostalih, ali ih to ne dotiče!
Pravo lice psihopatije je teško prepoznati u izolovanom kliničkom setingu – svoje prave odlike psihopata pokazuje tek u svakodnevnoj interakciji sa drugima.
Važno je istaći da nije svako ko ispoljava neku psihopatsku osobinu nužno i psihopata! Po nekim studijama, oko 29% populacije ispoljava jednu ili više psihopatskih osobina, ali manje od 1% su prave psihopate.
(Photo by Krivitskiy from Pexels)
Kako nastaje psihopatija?
Elementarne odlike psihopatije su duboko povezane sa konstitucionalnom emocionalnom deficijencijom i ukorenjene u genetskoj predispoziciji koja umanjuje averziju prema riziku, pretnji ili kazni, sprečava razvoj emocionalne empatije ili emocionalne inteligencije uz generalnu površnost emocionalnih odgovora prema socijalnim stimulusima, i konačno narušava razvoj savesti.
Navedeni defekti psihopata se dovode u vezu sa smanjenom reaktivnošću amigdale i disfunkcijom aktivnosti desne hemisfere (prefrontalne kore i amigdale), posebno pri zadacima koji su u vezi sa odgovorom na averzivni stimulus ili obradu moralnih emocija. Zanimljivo je da preterano altruistični ljudi (npr. koji doniraju bubreg strancu) pokazuju potpuno suprotnost – izraženu aktivnost i povećanje volumena desne amigdale. Psihopatama je oštećena spontana emocionalna reaktivnost na averzivne stimuluse, što može da se tumači i kao poremećaj usmeravanja pažnje prema dražima koje imaju emocionalni signal. Stoga su verovatno dominantno vođeni levom hemisferom (fokusiranom na motivaciju i težnju cilju) bez upliva socio-emocionalne svesti o posledicama. Međutim ove neurobiološke promene, kao i emocionalni nedostaci, dovode do antisocijalnog ponašanja u zavisnosti od drugih bioloških i sredinskih faktora. Na primer, inteligencija može da ima veliki uticaj na ispoljavanje antisocijalnog ponašanja.
(Photo by Pixabay on Pexels)
Psihopate ne moraju da budu nužno nasilne ili dezinhibisane osobe, već i visoko funkcionalne, kontrolisane, prilagođene, organizovane, kalkulisane i proračunate individue jednog kolektiva (npr. lekari, advokati, naučnici, političari itd). Odnosno, među njima možemo napraviti razliku između visoko funkcionalnog/kontrolisanog psihopate i dezinhibisanog/nisko funkcionalnog/neadaptiranog. Dezinhibisan nema dugoročne ciljeve, agresivan je, toksičan, disfunkcionalno impulsivan (izlaže se nepotrebnom i neplaniranom riziku u cilju stimulacije), dok sa druge strane kontrolisan, iako ima emocionalni defekt kao dezinhibisani i nema kapacitet socijalne konekcije, ipak pokazuje organizovanost, promišljenost, funkcionalnu impulsivnost (namerno i planirano preduzimanje rizika). Smatra se da je suštinska razlika između ova dva tipa u funkcionalnosti prefrontalnog korteksa.
(Photo by Anna Panchenko from Pexels)
Koje su sličnosti i razlike psihopatije i sociopatije?
Iako i psihopatiju i sociopatiju odlikuje antisocijalno ili devijantno ponašanje, između njih postoje i vrlo značajne razlike, pre svega u poreklu, ali i u manifestaciji poremećaja i u tretmanu.
Smatra se da je predispozicija za nastanak sociopatije temperament koji osobu čini sklonom antisocijalnom ponašanju, ali da je sociopatija prvenstveno posledica adaptacije osobe na traumatske i bolne doživljaje koji su uticali na njen izopačen pogled na svet. Temperament sociopata je zapravo poremećen izraženim destruktivnim iskustvima u detinjstvu, što posledično utiče na neurorazvoj i stvara karakteristike slične psihopatiji.
Znači, psihopatija je više genetski determinisana, dok se sociopatija više povezuje sa sredinskim faktorima (npr. fizičko, seksualno i emocionalno zlostavljanje u detinjstvu, kao i emocionalno zanemarivanje).
Suštinska odlika sociopata nije nedostatak sposobnosti doživljavanja emocija (kao kod psihopata), već teškoće u regulaciji emocija, odnosno, sociopate imaju problem sa kontrolom i izražavanjem emocija na način koji je adekvatan i prilagođen situaciji, pa često reaguju burno i impulsivno. Sociopate svoje unutrašnje nagone, emocije i tendencije ne “inhibiraju”, već im pribegavaju bez razmišljanja o posledicama, adekvatnosti istih, njihovoj socijalnoj poželjnosti i značaju, pa je stoga kod njih često asocijalno ponašanje, kršenje pravila i zakona. Dok su impulsivni i nepromišljeni postupci karakteristični za sociopate, postupci psihopata su često unapred isplanirani, pa su zločini koje počine uglavnom veoma organizovani.
Psihopate nemaju savest, a sociopate imaju, iako slabu. Sociopate mogu prepoznati da su njihovi postupci pogrešni, ali će onda pronalaziti načine da opravdaju i racionalizuju svoje ponašanje, za koje znaju da nije u redu. Nasuprot tome, psihopate veruju da su njihovi postupci opravdani i ne osećaju kajanje za bilo kakvu štetu koju nanesu.
Dok su sociopate u stanju da se vežu za određenog pojedinca ili grupu, psihopate nisu u stanju da formiraju ili održavaju prave veze – ulaze u veze samo ako od drugih imaju korist.
(Photo by Cottonbro from Pexels)
Znakovi upozorenja u detinjstvu za razvoj psihopatskih ili sociopatskih tendencija
Sledeća ponašanja kod dece mogu ukazati na razvoj psihopatskih ili sociopatskih tendencija:
- Agresija prema ljudima ili životinjama
- Socijalna izolacija
- Nedostatak empatije
- Uništavanje imovine
- Laganje
- Krađa
- Ozbiljno kršenje pravila ili zakona
- Mokrenje u krevet i paljenje vatre
Vano je naglasiti da se ponašanja uvek procenjuju u porodičnom kontekstu i u dužem vremenskom periodu praćenja deteta i porodice u celini.
(Photo by Cottonbro from Pexels)
Tretman psihopatije i sociopatije
I na kraju, imajući u vidu navedene karakteristike psihopatije i sociopatije, lečenje je jako teško i izazovno, s obzirom da ove osobe ne prepoznaju da imaju problem i nisu motivisane da se leče. Veći su izgledi za promenu sociopata – neka istraživanja pokazuju da je sa godinama antisocijalno ponašanje kod njih sve ređe i da mogu da imaju dobro prilagođene odnose, dok je psihopatija u velikoj meri otporna na lečenje. Sociopate se češće i javljaju na lečenje, uglavnom na zahtev članova porodice, nadređenih na poslu ili po nalogu suda.
Tretman uglavnom podrazumeva kombinaciju psihoterapije (individualne ili grupne) uz farmakoterapiju, koja je neophodna radi smanjivanja impulsivnosti i agresivnosti.
Reference
Psihopatija – razvoj koncepta, 11. maj 2022. Dr Dušan Janković, mentor: prof. dr Olivera Vuković
American Psychiatric Association (2013). Diagnostic and statistical manual of mental disorders (5th Ed.). Washington, DC: Author.
https://www.verywellmind.com/what-is-a-sociopath-380184
https://www.webmd.com/mental-health/psychopath-sociopath-differences
Naslovna fotografija: Cottonbro from Pexels
0 komentara