loader image

Agorafobija

dec 2, 2023 | O životu | 0 Komentara

Agorafobija spada u anksiozne poremećaje.

Sam izraz agorafobija potiče od grčkih reči agora – trg i fobo – bojati se, pa u svom izvornom značenju agorafobija predstavlja strah od prelaženja preko trgova, ulica ili otvorenih prostora uopšte.

Međutim, savremeni koncept agorafobije podrazumeva strah od većeg broja specifičnih situacija ili mesta (kao što su izlasci iz kuće ili ostajanje u kući bez pratioca, javna mesta, skupovi velikog broja ljudi, stajanje u redu, mostovi, putovanja i sl.) iz kojih bi osoba teško mogla pobeći, u kojima bi joj bilo neprijatno ili bi bila posramljena, ili u kojima ne bi lako mogla dobiti pomoć ako bi doživela napad panike, drugi oblik intenzivnog straha ili neki neprijatni fizički problem.

Strah je najčešće uzrokovan očekivanjem napada panike ili simptoma sličnih paničnom napadu u navedenim situacijama. Iz tog razloga, osobe sa agorafobijom te situacije najčešće izbegavaju i ostaju u svojoj „sigurnoj zoni“ (kuća ili eventualno susedstvo), ili se izlažu isključivo uz pratnju neke osobe, uz koju se osećaju sigurno.

(Photo by Stanley Morales from Pexels)

Kako nastaje agorafobija?

Agorafobija uobičajeno počinje pojavom napada panike ili simptomima sličnim napadu panike. Nakon toga, osoba razvija strah od mesta ili situacije gde su se ti simptomi razvili i potom ih izbegava.

Osoba veruje:

  • da ne bi imala kapacitet da ponovo podnese taj intenzivni strah,
  • da bi moglo da joj pozli i
  • da to može imati loše ili čak fatalne posledice po njeno fizičko zdravlje
  • ili da može izgubiti kontrolu nad sobom i poludeti,
  • a neke osobe imaju strah daće se, ukoliko im se to ponovi, obrukati pred drugima i da će ih drugi kritikovati, ismevati ili poniziti.

Postepeno počinje da izbegava sva mesta ili situacije gde može doći do pojave simptoma intenzivnog straha ili napada panike. Ovakvo ponašanje dovodi do trenutnog rasterećenja ili izbegavanja doživljavanja straha, i do osećanja relativne sigurnosti.

Međutim, što više osoba izbegava određene situacije zbog straha koji oseća, taj strah se sve više povećava i učvršćuje, jer nema priliku da se sa njim suoči i da testira i preispita svoja uverenja.

Vremenom dolazi do velikih ograničenja u svakodnevnom funkcionisanju i ponašanju te osobe. Zbog ovakvog ponašanja i izbegavanja, život osobe sa agorafobijom može biti veoma restriktivan i izolovan, što u velikoj meri utiče i na lični i na profesionalni život. Na primer, osoba ne može da ide u školu ili na fakultet, da putuje do posla, da se viđa sa prijateljima, da ode do prodavnice. U ekstremnim slučajevima, agorafobija može dovesti do potpune hendikepiranosti i vezanosti za kuću ili nekog pratioca, uz koga se osoba oseća sigurno (najčešće su to ukućani).

(Photo by Cottonbro-studio on Pexels)

Kako se dijagnostikuje agorafobija?

Prema najnovijem izdanju „Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje“ (DSM-5), da bi se dijagnostikovao ovaj poremećaj, moraju biti zadovoljeni sledeći kriterijumi:

  1. Intenzivan strah ili anksioznost povodom dve (ili više) od sledećih pet situacija:
  2. Korišćenje javnog prevoza (npr. vožnja autobusom, vozom, avionom);
  3. Boravak na otvorenom prostoru (npr. parkinzi, pijace, mostovi);
  4. Boravak u zatvorenom prostoru (npr. prodavnice, bioskopi, pozorišta);
  5. Čekanje u redu ili u gužvi;
  6. Samostalni izlazak iz kuće.
  7. Osoba se plaši ili izbegava ove situacije zbog misli da bi bilo teško pobeći iz njih ili da pomoć možda neće biti dostupna u slučaju da se jave simptomi napada panike ili drugi onesposobljavajući ili neugodni simptomi (npr. strah od pada kod starijih, strah od inkontinencije);
  8. Povodom agorafobičnih situacija se skoro uvek javlja strah ili anksioznost;
  9. Agorafobične situacije se aktivno izbegavaju, zahtevaju prisustvo pratioca ili se podnose sa intenzivnim strahom ili anksioznošću;
  10. Strah ili anksioznost su nesrazmerni stvarnoj opasnosti koju predstavljaju agorafobične situacije;
  11. Strah, anksioznost ili izbegavanje su uporni, obično traju 6 meseci ili više;
  12. Strah, anksioznost ili izbegavanje izazivaju značajan distres ili oštećenje u socijalnim, profesionalnim ili drugim važnim oblastima funkcionisanja osobe;
  13. Ukoliko je prisutno neko drugo medicinsko stanje (npr. inflamatorna bolest creva, Parkinsonova bolest), strah, anksioznost ili izbegavanje su očigledno preterani;
  14. Strah, anksioznost ili izbegavanje nisu bolje objašnjeni simptomima drugog mentalnog poremećaja (npr. specifična fobija, socijalna anksioznost). U agorafobiji se izbegava čitav niz različitih situacija, a ne samo specifične, kao kod specifične i socijalne fobije, zbog anticipacije pojave paničnih napada ili sličnih simptoma.

(Photo by João Jesus from Pexels)

Da li se agorafobija uvek javlja zajedno sa paničnim poremećajem?

Iako se ova dva poremećaja često javljaju zajedno, to nije nužno. Agorafobija se dijagnostikuje bez obzira na prisustvo paničnog poremećaja, a ako klinička slika osobe ispunjava kriterijume za panični poremećaj i agorafobiju, obe dijagnoze se dodeljuju. Otprilike jedna trećina do polovine onih kojima je dijagnostikovan panični poremećaj, takođe će razviti i agorafobiju.

Kada osoba ima panični poremećaj, agorafobija se povezuje sa strahom od doživljavanja napada panike u određenim situacijama, izvan zone komfora, kao što su javni prevoz, otvoreni prostori, gužve i slično.

Međutim, moguće je da osoba ima agorafobiju bez istorije paničnog poremećaja. U tom slučaju, osoba ima strah da će biti „zaglavljena“ u situaciji iz koje bi bilo teško pobeći ili ponižavajuće, ali se ne plaši da će dobiti napad panike. Umesto toga, može se plašiti da će imati neki neprijatan simptom anksioznosti, kao što je crvenjenje ili znojenje ili neki fizički problem, kao što je povraćanje ili dijareja. Na primer, osoba se može plašiti da će izgubiti kontrolu nad bešikom u javnosti i da će se obrukati ili da će se onesvestiti, a da joj niko neće pomoći, dok se starije osobe često plaše pada.

(Photo by Ameruverse digital marketing on Pexels)

Kada se javlja agorafobija i kakav tok ima?

Najčešće počinje u kasnim tinejdžerskim godinama ili u ranom odraslom periodu. U dve trećine slučajeva početak je pre 35. godine. Međutim, i starije osobe je mogu razviti. Na osnovu epidemioloških studija, zastupljenost je između 2% i 5% i značajno je veća kod žena, nego kod muškaraca, i to u odnosu 3-4 prema 1.

Tok agorafobije je uporan i hroničan. Ako se ne leči, potpuna remisija je retka (10%). Takođe, ukoliko se ne leči, vrlo često se agorafobija komplikuje drugim anksioznim poremećajima, depresijom ili zloupotrebom supstanci.

Šta uzrokuje agorafobiju?

Tačan uzrok agorafobije nije poznat.

Najverovatnije je u pitanju kombinacija genetskih faktora, osobina ličnosti i životnog iskustva. Ovo su neki od faktora koji povećavaju rizik za pojavu ovog stanja:

  • Panični poremećaj ili prisustvo nekog drugog anksioznog poremećaja (npr. druge fobije, socijalna anksioznost, generalizovani anksiozni poremećaj);
  • Ličnost – neke osobe su po strukturi ličnosti senzitivnije i plašljivije, i samim tim podložnije za razvoj anksioznih poremećaja, uključujući agorafobiju; osobe sa ovim poremećajem često imaju izbegavajuće ili zavisne crte ličnosti i strahove od negativne socijalne procene;
  • Genetski faktori – naslednost za agorafobiju je 61% (od raznih fobija, agorafobija ima najjaču i najspecifičniju vezu sa genetskim faktorom koji predstavlja sklonost fobijama);
  • Istorija zlostavljanja ili traume (npr. negativni događaji u detinjstvu/adolescenciji, kao što su razdvajanje ili smrt roditelja ili stresni događaji kao što su napad ili pljačka);
  • Iskustva iz detinjstva, poput nesigurnog afektivnog vezivanja i izražene separacione anksioznosti;
  • Malo topline u porodici i visok nivo prezaštićenosti tokom odrastanja;
  • Biološki faktori – neravnoteža hemijskih supstanci u mozgu, poput neurotransmitera, kao što su serotonin i noradrenalin, može igrati ulogu u razvoju anksioznih poremećaja, uključujući agorafobiju.

(Photo by Rdne Stock Project from Pexels)

 

Kako se leči agorafobija?

Istraživanja pokazuju da je kognitivno-bihejvioralna terapija najuspešnija u lečenju agorafobije, samostalno ili uz dodatak farmakoterapije.

Ponašanje izbegavanja, kao ključni simptom agorafobije, najuspešnije se leči postepenim izlaganjem. Cilj izlaganja je da se osobi pokaže da ekstremno emocionalno uznemirenje izazivaju njena uverenja, a ne situacija koje se plaši. Osoba se u realnosti (što je najefikasnije) ili zamišljanjem (u imaginaciji) postepeno izlaže situacijama kojih se plaši, počev od situacija kojih se najmanje plaši, da bi se došlo do situacija kojih se najviše plaši. U svakoj situaciji osoba ostaje sve dok se anksioznost ne smanji ili ne nestane. Važno je da osoba uvidi da može da se nosi sa situacijom, iako je ona neugodna. Nekada, na početku tretmana, psihoterapeuti idu sa klijentima u tržne centre ili druga mesta koja izbegavaju, i pripremaju ih za samostalno izlaganje, koje mora biti svakodnevno, kako bi bilo efikasno.

Pre izlaganja, osoba se uz pomoć psihoterapeuta edukuje o nastanku i održavanju njenog problema i priprema se za suočavanje sa strahom, promenom načina razmišljanja o situacijama povodom kojih oseća strah. Takođe, uporedo sa izlaganjem, radi se na menjanju pogrešnih uverenja osobe da su strah i simptomi anksioznosti potencijalno opasni.

(Photo by Şükür Azimoviç from Pexels)

Za osobe sa agorafobijom koje su u potpunosti vezane za kuću, postoji mogućnost online seansi, makar u prvom delu lečenja ili, ukoliko su spremne da izlaze uz nečiju podršku, na početku tretmana mogu imati pratioca (član porodice, prijatelj), dok je u nekim komplikovanijim slučajevima (kada je osoba potpuno nefunkcionalna ili postoje pridruženi mentalni poremećaji) neophodno bolničko lečenje u periodu od par nedelja, kako bi se smanjila anksioznost i olakšao proces psihoterapije.

Proces suočavanja sa agorafobijom je postepen i zahteva strpljenje i upornost. Kako bi osoba sa agorafobijom bolje razumela svoje stanje i lakše se nosila sa njim, važno je da o tome čita i informiše se. Takođe, vođenje dnevnika i beleženje svojih misli i osećanja, može pomoći u razumevanju uzroka anksioznosti i agorafobije. Od velike pomoći je i podrška bliskih ljudi i razgovor o strahovima koje osoba ima. Redovna fizička aktivnost, izbegavanje alkohola i psihoaktivnih supstanci i ograničen unos kofeina, takođe, olakšavaju nošenje sa anksioznošću.

Reference:

Jašović Gašić, M. i Lečić Toševski, D. (2010). Psihijatrija; Udžbenik za studente medicine. Beograd: Medicinski fakultet u Beogradu.

American Psychiatric Association (2013). Diagnostic and statistical manual of mental disorders (5th Ed.). Washington, DC: Author.

Beleške sa edukacije iz REBT-a.

https://www.verywellmind.com/agoraphobia-101-2584235

https://www.psychologytoday.com/us/conditions/agoraphobia

Naslovna fotografija: Cottonbro-studio from Pexels

Autor: Nataša Milinković

Psiholog i edukant REBT psihoterapije

0 komentara

Prosledi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Povezani članci

Zašto nas osećanja zbunjuju?

Zašto nas osećanja zbunjuju?

Veliki deo našeg iskustva čine emocionalne reakcije. Osećamo tugu povodom prekinutog odnosa, anksioznost povodom neizvesne budućnosti, bes prema napornom komšiji, krivicu povodom nepromišljeno...