ADHD – Hiperkinetski poremećaj kod dece

 

ADHD (Attention deficit/hyperactivity disorder) predstavlja neurorazvojni poremećaj.

Osnovne karakteristike su poremećaj pažnje, impulsivnost i hiperaktivnost. Roditelji, vaspitači i učitelji uglavnom doživljavaju ovu decu kao napornu, samoživu, bezobraznu i izrazito nemirnu.

Sve je veći broj dece kojima se dijagnostikuje hiperkinetski poremećaj. Kod dečaka se dijagnostikuje 3 puta češće, iako je kod devojčica zastupljeniji poremećaj pažnje.

Možemo razlikovati tri tipa ADHD, mada se kod različite dece različito manifestuje.

Da bi se dijagnostikovao hiperkinetski poremećaj potrebno je da dete ima najmanje 6 od navedenih simptoma nepažnje i/ili 6 simptoma hiperaktivnosti/impulsivnosti. Takođe, bitno je da ti simptomi traju minimum 6 meseci, da se pojavljuju u najmanje dva okruženja (npr. u školi i u kući), da nisu karakteristični za uzrast deteta, i da nepovoljno utiču na akademska postignuća, socijalne i slobodne aktivnosti.

Simptomi nepažnje:

1. ne uspeva da obrati pažnju na detalje ili pravi greške usled nepažnje u školskom radu ili u drugim sktivnostima
2. ima teškoća u održavanju pažnje u zadacima ili igri
3. deluje kao da ne sluša kada mu se direktno obraća
4. ne prati date instrukcije i ne uspeva da do kraja završi zadatke u školi, ili obaveze (nezavisno od namernog izbegavanja ili nesposobnosti da razume zadatak)
5. ima problema u organizovanim zadacima ili aktivnostima
6. izbegava, ne voli ili protiv svoje volje učestvuje u zadacima u kojima se zahteva održavanje pažnje (školski i domaći zadaci)
7. gubi stvari neophodne za zadatke ili aktivnosti (igračke, školski pribor, olovke, knjige)
8. lako se poremeti pažnja spoljašnjim stimulusima
9. zaboravlja dnevne aktivnosti

 

            Simptomi hiperaktivnosti/impulsivnosti:

1. vrpolji šakama ili stopalima ili se meškolji na sedištu
2. napušta stolicu u razredu ili u drugim situacijama gde se očekuje da sedi mirno
3. trčkara ili se pentra u situacijama u kojima je to neprihvatljivo
4. ima poteškoća da se mirno igra ili uživa u slobodnim aktivnostima
5. uvek spreman za akciju ili se ponaša kao da je “uključen u struju“
6. mnogo priča
7. daje odgovor i pre nego što je pitanje postavljeno
8. ima problem da sačeka svoj red
9. prekida ili upada u reč ili se nameće (u komunikaciji ili igri)

 

Razlikuju se tri podtipa poremećaja:

1. Pretežno hiperaktivno-impulsivni tip: prisutno je 6 ili više simptoma hiperaktivnosti/impulsivnosti, i manje od 6 simptoma nepažnje, koji traju najmanje 6 meseci. Češći je kod dečaka. Deca sa ovim podtipom imaju problem u komunikaciji sa vršnjacima i odraslima, ali nemaju većih poteškoća prilikom školovanja.
2. Pretežno poremećaj pažnje: zastupljeno je minimum 6 simptoma problema pažnje i manje od 6 simptoma impulsivnosti/hiperaktivnosti, simptomi traju mininum 6 meseci. Ovaj tip se naziva i ADD (Attention deficit disorder), češće se manifestuje kod devojčica i ogleda se uglavnom u školskom neuspehu koji je u neskladu sa kapacitetima deteta.
3. Kombinovani tip: 6 (ili više) simptoma nepažnje, i 6 (ili više) simptoma hiperaktivnosti/impulsivnosti. Ovaj tip je i najčešći, uglavnom je zastupljen kod dečaka, koji imaju probleme i u ponašanju i u školskim postignućima.

 

ADHD nije mit. Nije u pitanju manjak inteligencije ili motivacije. Nije rezultat lošeg roditeljstva ili nedovoljno dobrih nastavnika. Nije klasifikovan kao problem u učenju. I nije samo izgovor.

 

Uzroci ADHD-a još uvek nisu u potpunosti jasni, ali možemo reći da su različiti, mnogobrojni i međusobno isprepletani. Postoji velika korelacija između naslednih faktora i hiperaktivnosti kod dece. Gotovo uvek se može naći linija ADHD-a koja se prati kroz generacije, i sličan temperament koji se nasleđuje od roditelja.

Deca sa hiperkinetskim poremećajem imaju različitu strukturu i hemiju mozga od dece koja nemaju ovaj poremećaj.

 

Psihosocijalni činioci koji u velikoj meri utiču na pojavljivanje i održavanje simptoma kao i poremećaja koji se često javljaju zajedno sa hiperkinetskim poremećajem su:

• roditeljska anksioznost i nerazvijene vaspitne veštine
• poremećaj emocionalnog odnosa majke i deteta
• izloženost deteta nasilju, zlostavljanju i zanemarivanju.

 

Poremećaji koji se često javljaju udruženo sa ADHD:

• poremećaj ponašanja u vidu protivljenja i prkosa
• poremećaj ponašanja
• depresivni poremećaji
• anksiozni poremećaji
• tikovi i Turetov sindrom
• pervazivni poremećaji
• specifični poremećaji učenja

 

Preko 85% dece sa ADHDom ima i jedan udruženi poremećaj, dok čak 60% ima dva i više udruženih poremećaja.

 

Postoji li razlika između bezobrazluka i ADHDa?  Nestašno dete može da se smiri molbom, bezobrazno dete se smiri kaznom, a ADHD dete ni jednim ni drugim. S. Stepanović

 

Tretman hiperkinetskog poremećaja kod dece

 

Tretman hiperkinetskog poremećaja kod dece obuhvata multimodalni pristup, individualnu psihoterapiju, različite edukativne i socijalne intervencije i farmakoterapiju. Idealno bi bilo uključiti u tretman dete, celu porodicu, školu, i sve značajne osobe za dete u različitim socijalnim situacijama. Ne postoji lek za ADHD, ali raspoloživi tretmani pomažu pri smanjenju simptoma i sveukupnom boljem funkcionisanju deteta i porodice.

Farmakoterapija se često koristi u tretmanu ADHD-a, mada postoji dosta oprečnih mišljenja na ovu temu. Lekovi koji se koriste u tretmanu su psihostimulansi i nestimulansi.

Individualna psihoterapija dece se odvija kroz nedirektivnu terapiju igrom (CCPT). Pomaže deci da razviju pozitivnu sliku o sebi, uče veštine rešavanja problema, povećaju toleranciju na frustraciju i kroz podržavajući odnos sa terapeutom razreše poteškoće.

Theraplay kao intervencija koja se koristi u terapiji igrom, za poboljšanje odnosa između roditelja i deteta, gde se kroz zaigrane, tople i nežne aktivnosti šalje detetu poruka da voljeno i prihvaćeno. Često su ovakve aktivnosti baš ono što nedostaje detetu sa hiperkinetskim poremećajem, jer je svakodnevnica ispunjena natezanjem, kažnjavanjem i konstantnom borbom oko izvršavanja i najprostijih zadataka.

Bihejvioralna terapija se može koristiti kod dece predškolskog uzrasta, ali je važno uključiti celu porodicu i širu okolinu u tretman. Cilj tretmana je razvijanje i povećanje učestalosti socijalno poželjnih ponašanja, i umanjenje i gašenje nepoželjnih obrazaca ponašanja. Ovaj vid terapije se često koristi kada roditelji ne žele primenu medikamenata kod njihove dece. Takođe se može praktikovati u različitim okruženjima uključujući kuću, školu, vrtić. Predstavlja terapiju izbora kada postoje neželjene reakcije na lekove.

Kognitivno-bihejvioralna terapija dece i adolescenata polazi od pretpostavke da važnu ulogu u održavanju simptoma hiperaktivnosti imaju kognitivne odlike deteta i kognitivni deficiti. Cilj ove terapije je uvođenje kognitivne kontrole nepoželjnog ponašanja, razvoj internalizovanih samoregulativnih veština, modifikovanje disfunkcionalnih uverenja kako bi se izazvala promena u ponašanju i emocijama. Najveća prednost kognitivno-bihejvioralnih tehnika jeste što doprinose razvijanju opštijih veština rešavanja problema koje se mogu generalizovati i kasnije primeniti na različite životne situacije.

 

Porodica i ADHD 

Porodica je najviše na udaru nepovoljnih uticaja hiperkinetskog sindroma. Porodična dinamika i okruženje u kom dete raste imaju najveći uticaj na njegov razvoj. Karakteristika koja se može izdvojiti u raznim istraživanjima jeste negativan kontrolišući odnos majka-dete. Dete se ponaša na agresivniji i manje organizovan način, dok majka prigovara i pokušava da preusmeri njegove aktivnosti. Ovakve interakcije se odigravaju i u školskom okruženju. U odnosu na grupu bez poremećaja, postoji velika razlika u broju negativnih interakcija i razmena između roditelja i deteta. Kako bi se izbegli konflikti, roditelji i deca se udaljavaju, gubi se bliskost, ako je ikada i postojala. Deca sa ADHD-om su svesna da su opterećenje za druge i da je okolina nezadovoljna njima.Veliki broj istraživanja svedoči u prilog visokom nivou stresa koji postoji u porodicama deteta sa ADHD-om. Ovaj poremećaj je veliki izazov za ceo porodični sistem.

 

Kako roditelji i nastavnici mogu pomoći deci sa ADHDom?

• uspostavite rutinu i držite se rasporeda, ista rutina svaki dan od trenutka kada se dete probudi, dok ne legne u krevet. Uključujući aktivnosti napolju, vreme za domaći, kao i aktivnosti u kući. Držite raspored na frižideru i ukoliko dođe do nekih izmena upišite ih u raspored što je ranije moguće.
• Organizujte sve stvari. Važno je da svaka igračka, jakna, ranac ima svoje mesto.
• Koristite planere i blokčiće za zapisivanje domaćih zadataka
• Instrukcije treba da budu kratke i jasne, i da se odnose na samo jednu aktivnost koja neposredno sledi instrukciju.
• Budite jasni i dosledni. Deci sa ADHD-om su potrebna jasna pravila koja mogu da razumeju i da prate.
• Hvalite ih i nagrađujte. Deca sa ADHD-om su navikla da ih stalno kritikuju. Nađite njihove dobre strane, i poželjna ponašanja i hvalite ih.

 

Ako pogledamo iz neke vedrije perspektive, deca sa hiperkinetskim poremećajem ako rade nesto što ih jako zanima i okupira, i ako usmere svu svoju energiju na određeni zadatak, razvijaju hiperfokus. To je njihova supermoć da jako brzo nauče određene stvari koje ih interesuju. Deca sa ADHD-om razmišljaju na neobičan način i jako su kreativna.

Sa sazrevanjem mozga simptomi poremećaja se smanjuju, ali ostaju za rešavanje pridruženi problemi koji su već pomenuti.

 

Reference:

1. Mitrović, D. Hiperkinetski poremećaj, priručnik za pedijatre i psihologe. Institut za zaštitu zdravlja, Institut za psihijatriju Kliničkog centra Vojvodine, Novi Sad, 2008.
2. Stepanović, S. ADHD i ADD, poremećaj pažnje iz drugog ugla. Visoka škola socijalnog rada, Beograd, 2019.
3. https://www.adhdchildhood.com/
4. https://adhd-institute.com/burden-of-adhd/aetiology/environmental-risk-factors/
5. https://www.nimh.nih.gov/health/topics/attention-deficit-hyperactivity-disorder-adhd/index.shtml