Uz širenje svesti o značaju psihoterapije, sve češće se koristi i pojam terapija za parove, odnosno partnerska terapija. Opseg tema sa kojima partneri dolaze na terapiju sve više se širi, što svakako da predstavlja pozitivan pokazatelj u kontekstu brige o sebi i partnerskom odnosu.
(Photo by Silverkblack from Pexels)
Zašto parovi dolaze na psihoterapiju?
Neki od najčešćih povoda za javljanje na partnersku psihoterapiju jesu:
- izazovi na polju komunikacije – nedostatak razumevanja, prisutnost obrazaca i stilova komunikacije koji su destruktivni za osobe i odnos, prekid komunikacije, neadekvatno izražavanje misli i osećanja;
- ponavljanje istih rešenja u suočavanju sa problemima, što dovodi do toga da način rešavanja postane problem za sebe – partneri tada često osećaju da su pokušali sve, da nemaju više resursa i da se bespomoćni nalaze u „ćorsokaku“;
- rešavanje aktuelnih sukoba i nošenje sa velikim trenutnim promenama – različite vrste gubitaka, trudnoća, polazak deteta u školu, preseljenje, bolest…;
- rešavanje prošlih kriza koje imaju uticaj na sadašnji odnos, npr. preljuba;
- nedostatak emocionalne bliskosti – gubitak empatije, distanca i povlačenje iz odnosa, otuđenost, posmatranje partnera kao neprijatelja;
- izazovi na polju intimnosti;
- udaljavanje nastalo kao posledica brzog i sadržajnog svakodnevnog života – usmerenost ka brojnim poslovnim obavezama i roditeljskim dužnostima;
- suočavanje sa razlikama u očekivanjima i vrednostima – povodom porodičnih, finansijskih, karijernih i pitanja u vezi sa ličnim stremljenjima i ciljevima;
- rad na granicama prema porodici porekla;
- …
Ali, partnerska psihoterapija je i za parove koji se ne suočavaju akutno sa određenim izazovima ili krizama. Odnosno, i za one koji žele da učvrste odnos i dodatno razviju kvalitete i veštine koje su temelj njihovog partnerskog odnosa.
(Photo by Kampus from Pexels)
Kada problem počne da se razvija…
Tokom vremena, parovi počinju da koriste iste načine rešavanja svojih problema. Na terapiju dolaze sa utiskom da su se zaglavili, da im „nove“ svađe liče na one prethodne, da koriste iste mehanizme – povlačenje ili „progonjenje“, da zapravo ne osećaju da bilo šta rešavaju. Zato, rad na partnerskim temama, u sigurnom prostoru, uz prisustvo terapeuta, otvara prostor za učenje i isprobavanje novih načina komunikacije, ali i za promenu perspektive koja dovodi do boljeg razumevanja i bliskijeg odnosa.
Posebno uspešnom za parove pokazala se Emocionalno fokusirana terapija. Dr Su Džonson, koja je razvila ovaj pristup parovima, u svojoj knjizi „Zagrli me čvrsto“ na vrlo čitljiv i razumljiv način opisuje Emocionalno fokusiranu terapiju (EFT) i pruža sjajne alate parovima koji žele da rade na svom odnosu.
Za razliku od mnogih terapijskih intervencija i različitih preporuka koje poručuju da svako treba da bude nezavisna ličnost, da parovi treba da rade upravo na međusobnoj nezavisnosti i odvajanju, EFT u svojoj osnovi zagovara pristup u kom će se razumeti i podsticati razmišljanje da partneri jesu emocionalno zavisni jedan od drugog. Kao što je Džon Bolbi govorio o emocionalnoj privrženosti između majke i deteta, tako postoji i emocionalna privrženost i zavisnost i u odraslom dobu, u partnerskom odnosu. Kao što se dete buni i protestuje kada se oseti nesigurno, kada izgubi povezanost sa roditeljem, tako protestuju, na drugačiji način naravno, i partneri u partnerskom odnosu.
(Photo by Jonathanborba from Pexels)
Ponovno povezivanje partnera
Dr Džonson poredi savete koji podstiču emocionalno odvajanje partnera i zagovaraju da partneri, odnosno odrasle osobe, moraju „sami stajati čvrsto na svojim nogama“ sa upozorenjima koja su ranije pružana roditeljima – „napravićete od deteta slabića, ukoliko ga uzmete u naručje kada plače“. To je zabluda, kao što je i zabluda da partneri u odraslom partnerskom odnosu treba da teže odvajanju i emocionalnoj nezavisnosti.
U ovom terapijskom pristupu parovima, fokus nije na direktnom učenju kako da se parovi bolje svađaju, na analiziranju ranog detinjstva, na podsticanju velikih romantičnih poduhvata ili, pak, novih poza u seksu. Umesto toga, fokus se prebacuje na pitanje emocionalne povezanosti između partnera. Odnosno, terapija parova je usmerena na stvaranje i jačanje povezanosti između partnera, kao i na preoblikovanje ključnih momenata koji su ohrabrujući za ljubavne veze odraslih. Partneri uz pažljiv pristup terapeuta uče kako da budu otvoreni jedno prema drugom, usklađeni jedno sa drugim i osetljivi jedno za drugo. Zato je ova terapija revolucionarna u radu sa parovima i zato daje odlične rezultate. Pokazalo se da su se parovi svađali manje, da su osećali međusobnu povezanost i da se zadovoljstvo vezom se pojačalo.
(Photo by Jasmin wedding-photography from Pexels
Kako se stres u partnerskom odnosu vremenom nagomilava, partneri prestaju da opažaju karike međusobne interakcije – put od okidača do eksplozivne reakcije ili povlačenja postaje skoro pa neuhvatljivo kratak. Ne uočavaju kako je došlo do tako intenzivne reakcije, često promakne i šta je to zapravo uticalo na snažna osećanja i kako su zapravo došli do nečeg što nalikuje na neprijateljstvo. Mogu osećati i da se vole, ali i da besomučno uništavaju sebe i svoj odnos. Na terapiji za parove, partneri zajedno sa terapeutom, „svoj dvogled“ upravljaju ka tome da bliže upoznaju i ispitaju ove obrasce interakcije, kako bi došli do važnih uvida zašto su ovi obrasci baš takvi i kako bi bolje razumeli kako se zapravo i suštinski osećaju u tom interaktivnom lancu. Uz učenje, uviđaju da svaki dijalog, čak iako traje svega par sekundi ili minuta, ima svoj život. Vremenom, i ovi negativni obrasci interakcije postaju više podložni za promenu.
Na terapiji se i onaj čuveni bes u partnerskim odnosima vidi bolje. Šta stoji iza vikanja, plača, besomučnog prepiranja i odlučnog prekidanja komunikacije? Zašto su ova osećanja toliko moćna i razorna, iako ih ne želimo u svom partnerskom odnosu? Zašto opstaje nešto što oboje vidimo kao otrovno?
(Photo by Gustavo Fring from Pexels
Tačka od koje počinje promena
Vrlo je važno da priznamo sebi, a i drugome, potrebu da imamo nekoga na koga ćemo se osloniti, voljenu osobu koja će nam ponuditi pouzdanu emocionalnu povezanost i potpor. Na toj tački stvaramo prostor za konstruktivniji i nežniji dijalog. Na terapiji, nekada i nakon mnogo godina, partneri vide jedno kod drugog i ona „mekša“ osećanja – strah, zbunjenost i stid. Takva iskustva su dragocena. Kada uspemo da izgovorimo ono što je ispod besa, ono što je u duboko sakrivenom delu nas, ispod ogorčenosti, distance i ljutnje, druga osoba nam ne izgleda više toliko opasno i preteće. Međusobno okrivljavanje i uporno distanciranje se utišavaju i usporavaju. Partneri uče kako da dopru jedno do drugog, kako da izraze svoje potrebe, a da pritom ne moraju da posežu za grubim alatima koji ih još više udaljavaju.
Naravno, ovo nije lak put. Klijenti preuzimaju rizike da pokažu osetljive strane svog bića koje su, nekad i godinama, učili da kriju iza onih negativnih interakcija. Pitanja poput: „Jesam li ti važan? Hoćeš li doći kada mi budeš potreban? Kada te budem zvao?“ duboko su ispod uznemirujućih reakcija koje su vidljive drugoj osobi i koje isto tu drugu osobu još više udalje. Zato, partneri na psihoterapiji uče da se ponovo povezuju, da iskazuju svoje potrebe tako da ih partner zaista čuje i tako da odgovore na potrebu.
(Photo by Shvets-production on Pexels
I u partnerskoj terapiji može postojati strah koji poručuje: „Šta to govori o našem odnosu ako nam je potrebna terapijska pomoć?“. Strah zna da vešto udalji od rada na odnosu na ovaj način, zna da nam poruči da smo „slabi“, ako ne možemo sami da se izborimo sa problemima. Ali, i samo traženje terapijske pomoći je snaga, kako partnera, tako i partnerskog odnosa. Jer, kao što poručuje Erika Džong: „Ljubav je upravo onakva kakvom se predstavlja. Vredi boriti se za nju, biti hrabar, rizikovati sve. A problem je u tome što ako ništa ne rizikuješ – rizikuješ još više.“ Erika Džong
Literatura:
Džonson, S. (2017). Zagrli me čvrsto. Laguna. Beograd.
Naslovna fotografija: Polina Zimmerman from Pexels
0 komentara