Nekada je potrebno malo da se poprave veza ili brak

Odlučili su da odu na putovanje. Neko im je rekao da uzmu malo vremena za sebe. Da putovanje može da reši problem.

Već duže vreme se ne slažu.

Njega iritira što se ona ne ponaša kao odgovorna, odrasla žena, „kao majka i supruga“. Odnosno, onako kako odgovorna, odrasla žena, po njegovim kriterijumima,  treba da se ponaša.

Nju iritira što on sve vreme zvoca, „kao neki deda“.

On se uzdržava od pridike, jer često podseti sebe na svog oca otkad je u penziji: ide po kući i gasi bojler, meri vreme kuvanja jajeta, čisti  metlom da bi štedeo struju, gleda svaki račun iz prodavnice i komentariše…To mu se ne dopada. A već sutradan ne može da se uzdrži. Nervira se što stalno jedu gotova jela, umesto da kuvaju (odnosno da ona kuva) i štede, ili što se plaća žena za čišćenje. To bi mogla i ona da radi. Žena je stub kuće. Njegova majka je stub kuće. Žene njegovih drugara isto to rade i ništa im ne fali.

Čini mu se da je sve probao da je promeni. Prvo je pokušavao da joj stavi do znanja da je i kašika deo pribora za ručavanje. Diskretno. „Mogli bi da nekada nešto pojedemo i kašikom…Zdravije i jeftinije. Znaš koliko se štedi. Pričam juče s Markom i isto kaže“. Nije razumela ili se pravila da ne razume. Onda je pričao o tome kako se ugojio i kako jede nezdravu hranu. Restorani, fast fud, pekara…Opet ništa. Onda se setio najjačeg oružja. Dete. Dete mora da jede zdravo. Detetova budućnost je bitna. Dete sve nosi iz kuće. Opet ništa.

Nju svi ti pokušaji nerviraju. Čita sve njegove pokušaje da je promeni. Od početka je bila takva. Nije to krila. Voli šoping. Voli da putuje. Voli komfor. Voli da uživa u trošenju novca. Novac poboljšava život. Novac se ne čuva ispod posteljine u ormaru. Ona nije njegova majka. Ne voli da sprema hranu satima i da računa koliko šta košta. Ne voli da čisti. To sve može da se plati. Oni to mogu da plate. „Jednom se živi“. Uvek pomisli na to kada odluči da nešto kupi. Za  trenutak oseti strepnju šta će joj reći kada dođe kući sa novom kesom „baljezgarija i mamipara“, i onda kupi u inat njemu.Većinu tih stvari nikada i ne obuče i ne upotrebi.

Stalno se vrte oko toga „Da ti je zaista stalo, ti bi…!“.

 „Da ti je zaista stalo ti bi popustila. Meni za ljubav“, „Da ti je zaista stalo, ti bi želeo da ja budem srećna! Sebično đubre!“

 On želi da se ona promeni. Ili da se bar pretvara da želi da se promeni. Da ga ne kastrira kao muškarca. Da ga pusti da se i on za nešto pita. Da ga pusti da bar nešto odluči. To je znak ljubavi. Da pokaže da joj je stalo.

Ona želi da je on pusti da bude svoja. Tačnije, želi da je pusti na miru. Da je razume. To bi isto bio znak ljubavi. Znak da mu je stalo.

On stalno priča o toleranciji. Ona toleranciju doživljava kao trpljenje. Ne želi da iko trpi zbog nje, ponajmanje on. I to trpljenje joj se prebacuje.

Pokušava to da mu objasni. Recimo, pre deset godina smo tolerisali gej parade. Smetalo nam je, ali smo se uzdržavali da to pokažemo. Ulagali smo svesni napor. Trpeli smo. To je uzdražavanje da pokažemo da nam se nešto ne sviđa. A onda smo ih prihvatili. Objasnili smo sebi da je to u redu. Uopšte se njima ne bavimo.

 Ona želi da on shvati taj princip i da je  prihvati. Na isti način kao što ona prihvata njega i njegovo zvocanje.

I to traje već dve godine. Došli su do tačke kada im je mučno da budu jedno pored drugog. Svađe izbijaju za svaku sitnicu.

I onda im je pala napamet ta ideja o putovanju.

Pariz se činio kao kliše. Preromantično. Već dugo su zajedno, nisu ni posebno romantični. To je za zaljubljene. Možda Italija ili neko toplo more. Ne neki odmor gde se šipči po ceo dan u nekoj grupi. Treba im vreme za njih.

Odlučili su na brzinu. Tih 9 dana je bilo kao na početku veze. Novi medeni mesec. Činilo se da putovanje i izdvojenost iz svakodnevice zaista pomaže. Podsetila ga je na devojku u koju se zaljubio. Smejali su se. Trudila se da mu ugodi. Nisu se razdvajali ni sekund. I ponovo je bilo lepo.

Kada su se vratili sve se vratilo na staro. Jedan konflikt, pa drugi…Došli su do zaključka kako tih 9 dana i nije njihov realan život. Jeste bilo lepo. Jesu se lepo slagali. Ali to nije realan život. Realan život je vezan za njihovu kuću,  kućne poslove, trošenje novca i zvocanje oko toga.

I još dublje su se zakopali. Putovanje je poslužilo samo kao još jedan argument  kako „Ti, u stvari, možeš, nego nećeš. A nećeš, jer si sebična (sebičan), samoživa (samoživ), slaba sa živcima (slab sa živcima), imaš dijagnozu, nepopravljiva (nepopravljiv), lenja (lenj)…“

Većina terapeuta se slaže da se najveći broj konflikata u vezama i brakovima dešava oko novca, seksa i dece.

Preciznije:

1. oko načina trošenja novca ili nemanja novca u dovoljnoj količini koja je neophodna za normalno funkcionisanje para ili porodice. Parametri količine neophodne za normalno funkcionisanje su subjektivni. „Moja sestra sa porodicom ide svake godine na more, a samo njen muž radi i zarađuje 40.000 mesečno. Mi ukupno zaradimo 120.000 mesečno i opet nemamo i stalno smo u minusu i stalno pozajmljujemo…“
2. oko kvaliteta i učestalosti seksualnih odnosa. Oba kriterijuma su subjektivna. Čuvena je scena iz filma Eni Hol gde Vudi Alen svom terapeutu kaže da je nezadovoljan seksualnim životom, seksa gotovo i da nema, i vode ljubav SAMO TRI PUTA NEDELJNO. Njegova žena opet svom terapeutu priča kako je nezadovoljna njihovim seksualnim životom jer ima previše seksa, ČAK TRI PUTA NEDELJNO.
3. oko načina vaspitanja dece i angažovanja oko dece

Po mom iskustvu toj listi u našoj kulturi treba dodati i obavljanje kućnih poslova i odnose sa njegovom/njenom porodicom.

Zanimljivo je da većina parova, kada već dođe na terapiju, kaže: „Svađamo se oko gluposti“ a ipak i dalje nastavi da se svađa. I doda, naši problemi nisu veliki : „Niko nije nikog prevario, a opet ne možemo da ih rešimo“.

Kada par dođe na terapiju obično očekuje od terapeuta da presudi ko je u pravu i da izabere stranu.

Ali terapeut  to nikada ne radi iz dva razloga:

1. Uvek postoji više nego JEDAN ispravan način da se sagleda jedna situacija i više nego JEDNO ispravno razmišljanje o situaciji: Ja sam u pravu i druga osoba je u pravu!

Zamislite da se svaka situacija oko koje se sporite sa partnerom nalazi u centru kruga.

Iz ugla iz koga vi gledate događaj, vaš izbor je ispravan, a iz ugla vašeg partnera, njegov izbor je ispravan. Junakinja naše priče je pravu kada kaže da može da postupa sa svojim novcem kako želi, zar ne? Ali i junak naše priče je u pravu kada kaže da ne treba razbacivati  novac, zar ne?

2. Dve stvari (činjenice) koje se čine ili jesu potpuno suprotne mogu obe biti TAČNE

Sama terapijska seansa je zapravo isečak iz njihovog svakodnevnog života, njihov mikrosvet stavljen u 50 minuta. U tom mikrosvetu se dobro čita koje se interakcije odigravaju među njima.

Jedna od tehnika koje se koriste za otkrivanje interakcija je mali rol plej, odigravanje neke skorašnje, posebno žive ili konfliktne situacije koja se često ponavlja. Iznenađujuće je kako sve svađe obično liče jedna na drugu. U početku se brane i čini im se da je nemoguće to odglumiti, da neće dočarati kako treba, sramota ih je, neprijatno je, ali se i sami iznenade kako uverljivo i lako dočaraju sebe u jučerašnjoj ili najupečatljivijoj svađi te nedelje. Kada im se postavi pitanje: „Da li je to to? Da li ovako izgleda vaš konflikt?“ oboje se slože da je sve vrlo verno sem TONA GLASA. „Znate, sramota nas je da baš urlamo pred Vama, vređamo se i pljujemo, ili ne daj bože, nešto bacimo i razbijemo“. I tada im se objasni da isto tako, kod kuće, svaki naredni put mogu u svađi da prvo utišaju ton, biraju reči i kontrolišu agresivno ponašanje.

Isto se dešava i sa putovanjima. Par svoje konflikte ne ostavlja kod kuće. Ona, junakinja naše priče, troši novac i na putovanju, a on, junak naše priče, svoje zvocanje nije iznenada promenio u bezuslovno prihvatanje „njenog neodgovornog ponašanja kao majke i supruge“. Ali pošto imaju jasnu ideju da putovanje služi kao put za promenu i poboljšanje odnosa oboje se trude da bar malo modifikuju svoja ponašanja i reakcije na ponašanje druge strane koje im se ne sviđa. Šta to znači? U terapiji, kao i na ovom putovanju, dovoljno je da par:

1. Nauči da bolje komunicira (sluša jedno drugo, izražava svoje nezadovoljstvo na prihvatljiv način za drugu stranu, ne povređuje drugu stranu i izbegava manipulaciju u bilo kom obliku)
2. Nauči da pregovara (pregovaranje podrazumeva dolazak do rešenja, a ne do dogovora. Par se ne mora dogovoriti oko neke bolne tačke u odnosu i dogovor je često nemoguć. Ako junak naše priče smatra da treba štedeti, a junakinja da se „jednom živi“, nemoguće je postići dogovor, jer su im želje potpuno različite. Ali to i dalje ne znači da se problem oko novca ne može rešiti pregovaranjem)
3. Nauči kako se problemi rešavaju tehnikama rešavanja problema

Parovi često na putovanjima, kratkim udaljavanjima iz svog svakodnevnog, realnog života, primene sve neophodno da poboljšaju svoj odnos. Urade to instinktivno, kao junaci naše priče. Jednostavno odluče da ne biju svaku bitku i da se ne bave drvetom, već šumom („bitnije mi je da se lepo slažemo, nego da joj prebacujem što je kupila još jednu torbu“). Iznenađujuće je koliko malo treba da odnos dvoje ljudi ponovo bude dobar, ali koliko su ljudi nespremni da i to malo urade JER SU U PRAVU i ŽELE TO I DA DOKAŽU.