loader image

Izbegavajući poremećaj ličnosti

mar 6, 2024 | O životu | 0 Komentara

Mnoge osobe su stidljive kada su u društvu ili nemaju dobre socijalne veštine. Međutim, izbegavajući poremećaj ličnosti podrazumeva više od toga. Ovaj poremećaj uzrokuje značajne probleme u mnogim aspektima funkcionisanja osobe. Na primer, ukoliko osoba koja ima izbegavajući poremećaj ličnosti dobije dobru poslovnu ponudu, koja podrazumeva komunikaciju sa drugim ljudima, najverovatnije će je odbiti, iako joj donosi značajne benefite, jer po svaku cenu želi da izbegne rizike koje interakcija sa drugima nosi sa sobom, dok će osoba koja je samo stidljiva shvatiti da ima dobru poslovnu priliku i da vredi da se izbori sa svojom stidljivošću.

(Photo by Cottonbro studio from Pexels)

Karakteristike osoba sa izbegavajućim poremećajem ličnosti

Osobe sa izbegavajućim poremećajem ličnosti karakteriše dugotrajan obrazac socijalne inhibovanosti, osećanje neadekvatnosti i preosetljivost na negativnu procenu drugih, zbog čega izbegavaju sve situacije u kojima se mogu suočiti sa potencijalnom kritikom i odbacivanjem od strane drugih ljudi.

Najveći problemi povezani sa ovim poremećajem javljaju se u društvenom i profesionalnom funkcionisanju. Pa tako, ove osobe često izbegavaju ponude za posao, kao i profesionalne aktivnosti koje podrazumevaju kontakte sa puno ljudi, zbog straha od kritike, neodobravanja ili odbijanja. Izbegavaju da se druže sa drugima, osim ako su sigurne da će im se dopasti, zbog čega imaju samo mali krug ljudi oko sebe.

U bliskim odnosima su suzdržane, odnosno teško im je da budu potpuno otvorene i autentične, jer imaju negativnu sliku o sebi – duboko u sebi misle da su neadekvatne, jadne, bezvredne, neprivlačne, društveno nesposobne, odnosno inferiorne u odnosu na druge. Preterano strepe od kritike ili mogućnosti da će biti ismejane, ponižene, osramoćene, što ih sprečava da se uključe u društvene situacije, iako one zapravo žele da se druže. Usled toga, izbegavaju velika okupljanja, a ako se ipak nađu u društvu, uglavnom sede sa strane, rezervisane su, retko uspostavljaju komunikaciju sa drugima, a ukoliko im neko priđe uznemire se. Uvek očekuju da će drugi njihovo ponašanje videti kao „pogrešno“, čak i ako je to ćutanje.

(Photo by Anete Lusina from Pexels

S obzirom da su osobe sa ovim poremećajem preokupirane mogućnošću da budu kritikovane ili odbačene u socijalnim situacijama, one imaju izrazito nizak prag za otkrivanje takvih signala, odnosno, osetljive su na najsuptilnije znakove kod drugih ljudi koji mogu ukazivati na potencijalnu kritiku, odbacivanje ili podsmeh. Budno procenjuju pokrete i izraze lica onih sa kojima dolaze u kontakt, pa njihovo uplašeno i napeto držanje zaista može izazvati podsmeh drugih, što zauzvrat potvrđuje njihove sumnje. Drugi ih uglavnom opisuju kao „stidljive“, „plašljive“, „usamljene“ i „izolovane“. Ako je neko prema njima čak i malo neodobravajući ili kritikujući, mogu se osetiti jako povređeno. Veoma su zabrinute povodom mogućnosti da će na kritiku reagovati crvenilom ili da će se rasplakati. Kritika i odbacivanje su im toliko bolni da će radije izabrati usamljenost, nego da rizikuju da se povežu sa drugima.

Imaju izrazito nisko samopoštovanje, a sumnje u vezi sa sopstvenom društvenom kompetentnošću i privlačnošću se posebno manifestuju kada je u pitanju interakcija sa nepoznatim osobama. Takođe, nerado se uključuju u bilo kakve nove aktivnosti, kako se ne bi osramotile. Sklone su da preuveličavaju potencijalne opasnosti običnih situacija, a usled izražene potrebe za izvesnošću i sigurnošću vode jako ograničen način života.

(Photo by Andrew Neel from Pexels)

Nastanak i tok poremećaja

Ponašanje izbegavanja često počinje u detinjstvu, sa stidljivošću, izolovanjem i strahom od nepoznatih osoba i novih situacija. Iako je stidljivost u detinjstvu uobičajen prethodnik izbegavajućeg poremećaja ličnosti, kod većine osoba sa odrastanjem stidljivost polako nestaje. Međutim, osobe koje će razviti izbegavajući poremećaj ličnosti su, tokom adolescencije i ranog odraslog doba, kada su odnosi sa novim ljudima posebno važni, sve stidljivije i izolovanije, što postaje njihov trajan obrazac funkcionisanja.

Ovaj poremećaj je podjednako zastupljen kod muškaraca i žena.

(Photo by Gül Işık from Pexels)

Ključne razlike izbegavajućeg i drugih poremećaja ličnosti

Osećaj neadekvatnosti, preosetljivost na kritiku i potreba za uveravanjem karakterišu i izbegavajući i zavisni poremećaj ličnosti. Međutim, kod izbegavajućeg poremećaja ličnosti fokus je na izbegavanju ponižavanja i odbacivanja, dok je kod zavisnog poremećaja ličnosti fokus na zbrinjavanju osobe od strane drugih. Nekada se izbegavajući poremećaj ličnosti dijagnostikuje kao zavisni, jer ove osobe često postaju veoma vezane i zavisne od nekoliko osoba sa kojima su prijatelji. Ova dva poremećaja se mogu javiti i zajedno, što se onda dijagnostikuje kao mešoviti poremećaj ličnosti.

Shizoidni i shizotipalni poremećaj ličnosti, kao i izbegavajući, karakteriše društvena izolacija. Međutim, dok osobe sa izbegavajućim poremećajem ličnosti žele odnos sa drugima i duboko osećaju svoju usamljenost, osobe sa shizoidnim i shizotipalnim poremećajem ličnosti su zadovoljne svojom društvenom izolacijom, čak je i preferiraju.

I paranoidni i izbegavajući poremećaj ličnosti karakteriše nespremnost da se povere drugima. Međutim, kod osoba sa izbegavajućim poremećajem ličnosti to je zbog straha da će ispasti neadekvatne i da će se obrukati, dok je kod osoba sa paranoidnim poremećajem ličnosti zbog straha da drugi imaju lošu nameru i da će ih povrediti.

Mnoge osobe mogu imati izbegavajuće crte ličnosti. Međutim, samo kad su one jako izražene, nefleksibilne i uzrokuju značajno oštećenje u važnim oblastima funkcionisanja osobe, reč je o izbegavajućem poremećaju ličnosti.

(Photo by Cottonbro studio from Pexels)

Razlika između izbegavajućeg poremećaja ličnosti i socijalne anksioznosti

Osobe koje imaju socijalnu anksioznost imaju intenzivan strah povodom negativnog procenjivanja od strane drugih ljudi, zbog čega često izbegavaju socijalne situacije. Međutim, one imaju doživljaj da je to problematično i da nisu takve po prirodi.

Sa druge strane, osobe koje imaju izbegavajući poremećaj ličnosti uglavnom ne uviđaju da postoji problem u njihovom načinu razmišljanja i ponašanju, smatraju da su one prosto takve i da ne mogu da budu drugačije, odnosno, kod njih je to duboko ukorenjen i hroničan način funkcionisanja. Dok kod socijalne anksioznosti dominira visok nivo anksioznosti, kod izbegavajućeg poremećaja ličnosti dominira osećaj bezvrednosti. Međutim, osoba može imati i oba ova poremećaja.

(Photo by Engin Akyurt from Pexels)

Uzroci izbegavajućeg poremećaja ličnosti

Iako tačan uzrok ovog poremećaja, kao i kod ostalih poremećaja ličnosti, nije poznat, najverovatnije je reč o kombinaciji genetskih, bioloških i sredinskih faktora.

Na primer, odrastanje sa roditeljima koji su imali prevelika očekivanja, koji su kritikujući, odbacujući ili emocionalno nedostupni, može dovesti do razvoja izbegavajućeg poremećaja ličnosti, kod osoba koje su i po nekim urođenim faktorima (genetika, način funkcionisanja delova mozga koji su odgovorni za brojne funkcije: regulaciju emocija, način razmišljanja, kontrolu impulsa) podložne razvoju poremećaja.

Odrastajući sa takvim roditeljima, deca izgrade osećaj stida i sopstvene neadekvatnosti. Čvrsto veruju u svoju inferiornost, jer na tom razvojnom stadijumu nemaju sposobnost da dovedu u pitanje taj negativni doživljaj sebe i da ga preispitaju, pa izbegavanje postaje način da se zaštite i da „prežive”. Pored toga, osobe koje su imale negativna socijalna iskustva u detinjstvu, kao što su podsmevanje, zanemarivanje ili odbacivanje od strane vršnjaka imaju veći rizik da razviju ovaj poremećaj.

(Photo by Cottonbro studio from Pexels)

Kako se dijagnostikuje izbegavajući poremećaj ličnosti?

Osobe sa ovim poremećajem se retko samoinicijativno javljaju za stručnu pomoć, sa jedne strane zato što uglavnom ne uviđaju da postoji problem u njihovom ponašanju i načinu razmišljanja, a sa druge strane zato što je i to socijalna situacija koju bi da izbegnu, s obzirom da je potrebno otvaranje i suočavanje sa svojim osećanjima. Najčešće se javljaju u slučajevima dekompenzacije pod uticajem nekog životnog problema, kada se obraćaju za pomoć zbog depresije ili anksioznosti i obično prekidaju lečenje kada se taj problem reši.

Dijagnozu postavljaju stručnjaci za mentalno zdravlje – psihijatri na osnovu anamnestičkih podataka (informacije koje daje pacijent) i heteroanamnestičkih podataka (informacije koje o pacijentu daju bliske osobe), često uz pomoć kliničkih psihologa, koji obavljaju psihološko testiranje u psihodijagnostičke svrhe. Od velikog su značaja podaci dobijeni od bliskih osoba, upravo zato što ove osobe uglavnom nisu svesne svog maladaptivnog ponašanja i osobina koje stvaraju probleme, pre svega njima samima, a i njihovoj okolini. Važno je detaljno ispitati lično i socijalno funkcionisanje osobe i utvrditi da li je maladaptivno ponašanje hronično i ponavljajuće. Izbegava se postavljanje dijagnoze kod dece i adolescenata, s obzirom da određene karakteristike ovog poremećaja kod njih mogu biti razvojno prikladne.

(Photo by Victor Freitas from Pexels)

Kako se leči izbegavajući poremećaj ličnosti?

Iako je reč o duboko ukorenjenim i trajnim obrascima ponašanja osobe, dugotrajnijim lečenjem (u nekim slučajevima i po nekoliko godina) disfunkcionalnost se može ublažiti i može se poboljšati kvalitet života osobe. Pretežno se primenjuje psihoterapija, dok se farmakoterapija primenjuje u slučajevima dekompenzacije ili komplikacija (npr. depresija, izražena anksioznost).

Kognitivno-bihejvioralna terapija je terapija izbora za ovaj poremećaj. Dva osnovna iracionalna uverenja osoba sa ovim poremećajem su „Uvek me svi posmatraju” i „Ja sam bezvredan/bezvredna”. Glavni ciljevi su da, uz pomoć psihoterapeuta, preispitaju ova iskrivljena uverenja, da nauče da se nose sa tim osećajem sopstvene neadekvatnosti i da prestanu da toliko izbegavaju (iako to nikad neće biti osobe koje su potpuno otvorene i glavne u društvu, verovatno će u nekoj meri uvek biti stidljive). Takođe, za njih je jako dobra grupna terapija, kako bi u sigurnom okruženju istraživale svoje strahove, preispitivale kako ih drugi vide i kako one vide druge ljude i radile na razvoju i unapređenju svojih socijalnih veština. Međutim, problem je što ove osobe retko započinju psihoterapiju, a ako i započnu retko istraju.

Reference

Jašović Gašić, M. i Lečić Toševski, D. (2010). Psihijatrija; Udžbenik za studente medicine. Beograd: Medicinski fakultet u Beogradu.

American Psychiatric Association (2013). Diagnostic and statistical manual of mental disorders (5th Ed.). Washington, DC: Author.

https://www.youtube.com/watch?v=kr40tdEOsG4

https://www.verywellmind.com/avoidant-personality-disorder-4172959

https://my.clevelandclinic.org/health/diseases/9761-avoidant-personality-disorder

Naslovna fotografija: Susanne Jutzeler Sujufoto from Pexels

Autor: Nataša Milinković

Psiholog i edukant REBT psihoterapije

0 komentara

Prosledi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Povezani članci

Poremećaj prilagođavanja

Poremećaj prilagođavanja

Tokom života, svi se suočavamo sa različitim stresnim životnim događajima ili promenama, kao što su problemi na poslu, promena posla, preseljenje, raskid veze ili razvod, finansijske teškoće,...

Psihosomatske bolesti

Psihosomatske bolesti

Naša sposobnost diferenciranja različitih delova celine predstavlja jednu od najvrednijih alatki koju nam je priroda podarila. Alatka bez koje ne bismo evoluirali u ovo što danas jesmo. Sposobni smo...