Depresija kod dece i adolescenata

Depresija je psihološki poremećaj povezan sa gubitkom ili neuspehom.

Gubitak i neuspeh su krajnje subjektivne kategorije. Deca ne postaju depresivna samo kada izgube člana porodice ili ne pobede na velikom takmičenju.

Povod za depresiju može biti sve što dete smatra da mora da ima, a nema, i užasava se oko toga što to nema (prijateljstvo sa nekim drugom, simpatija neke devojčice, ocena, pažnja roditelja…)

Sve do šezdesetih godina prošlog veka smatralo se da su deca i adolescenti imuni na depresiju, jer je „detinjstvo srećan i bezbrižan period, i ne postoji razlog za depresivna reagovanja”.

Danas je depresija najrasprostranjeniji mentalni poremećaj među decom i adolescentima. Čak 10 do 15% ove populacije ima neki od simptoma i znakova depresije.

Kako izgleda depresivno dete ili adolescent?

Deca i adolescenti koji pate od depresije imaju niz simptoma:

1. tuga ili depresivno raspoloženje, koje se kod dece i adolescenata često ispoljavaju kao razdražljivost. Roditelji tinejdžera često primećuju tugu koju smenjuje razdražljivost, i pogrešno je pripisuju ćudljivosti kojoj su tinejdžeri skloni.
2. iskrivljeni načini razmišljanja (pesimizam, generalizacije: izvlačenje uopštenih zaključaka iz jednog događaja, predviđanje negativnih ishoda)
3. smanjeno interesovanje za aktivnosti koje su do tada pričinjavale zadovoljstvo (bezvoljnost i izbegavanje socijalnih kontakata)
4. poremećaj pažnje (teškoća da se skoncentrišu na zadatke)
5. teškoće u donošenju odluka
6. poremećaj ishrane koji mogu dovesti do značajnog povećanja ili smanjenja telesne mase
7. poremećaji sna (nesanica ili dugo spavanje)
8. somatski simptomi (glavobolje, bolovi u trbuhu, grčevi u mišićima, umor, opšta slabost)
9. problemi u ponašanju (agresivno ponašanje, ispadi besa, uznemirenost, plačljivost, letargija, zloupotreba psihoaktivnih supstanci)
10. osećaj lične neadekvatnosti, bezvrednosti, beznadežnosti, nemoći i krivice
11. razmišljanje o suicidu, preokupacija smrću i/ili pokušaji samoubistva

Ključno u kliničkoj slici depresije je smanjenje interesovanja za uobičajene aktivnosti.

Dete ne uživa u stvarima u kojima je ranije uživalo. To je ne samo uobičajeno prvi znak depresivnog poremećaja, već se održava kroz ceo klinički tok bolesti. Uobičajeni pridruženi problemi su lošiji školski uspeh, neredovno pohađanje nastave i napuštanje škole, i najčešće su posledica depresije, a retko i okidač za depresiju kod mladih.

Uzroci depresije

 Za nastanak depresije je neophodno postojanje bioloških, neurohemijskih i genetskih predispozicija, ali ostaje da iskrivljen način razmišljanja igra ključnu ulogu u razvoju, progresiji i ublažavanju depresije. To znači da neki ljudi nikada neće biti depresivni, ma koliko i ma kakvih tragičnih događaja imali u svom životu, a neki i na najtrivijalnije negativne događaje reaguju depresivno.

Ljudi koji mogu da prihvate događaje bez obzira na to koliko bili negativni, imaće zdravo osećanje razočaranja i frustracije, ali će retko biti klinički depresivni.

Seligman naglašava da pesimistički način razmišljanja jeste glavni faktor koji doprinosi razvoju depresije. On je identifikovao tri kognitivne greške (greške u razmišljanju) povezane sa depresijom: permanentnost, pervazivnost i personalizaciju.

1. Seligman objašnjava da deca i adolescenti koji su u najvećem riziku za depresiju veruju da su uzroci loših događaj koji im se dešavaju trajni (permanentnost), nasuprot vremenski ograničeni. Zato veruju da su neuspesi i gubici trajni, tj. da nikada neće biti bolje.
2. Depresivna deca i adolescenti smatraju da se neuspeh ili gubitak u jednoj životnoj sferi ili ulozi generalizuje na sve sfere ili uloge. Odnosno smatraju ih pervazivnim ili sveprožimajućim, nasuprot specifičnim za pojedine situacije.

(primer: dva učenika učestvuju na nekom takmičenju i ulažu veliki trud da pobede, ali to ne polazi za rukom nijednom od njih. Učenik koji razmišlja na pervazivan način smatraće sebe potpunim gubitnikom koji nikada ništa ne radi kako valja, a drugi učenik, koji ne razmišlja na tako, uviđa da, iako nije pobedio na takmičenju, to ne znači da je potpuni gubitnik, i da nikada ništa dobro neće uraditi).

3. Personalizacija znači da kada se nešto loše desi ili dešava deca moraju da okrivljuju sebe ili druge. Kada se to desi osećaju se depresivno, osramoćeno, krivo, nasuprot deci koja realno procenjuju situaciju i ne internalizuju stid, zato što su u stanju da razdvoje svoju ličnost od svojih postupaka.

Iracionalna uverenja kod depresije

Klinička depresija se javlja kada osoba ima jedno ili više od sledećih uverenja:

• negativan stav o sebi (verovanje da ne sme da ima negativne osobine i zato što ih ima ona je neadekvatna),
• negativan stav prema okolini (verovanje da uslovi života moraju biti bolji, a pošto nisu to je užasno),
• pesimistični pogled na budućnost (verovanje da budućnost mora da bude bolja, a ako nije, to je užasno i nepodnošljivo),
• predikcija o negativnim događajima u budućnosti na koje ne mogu da utiču (verovanje da moraju biti sposobni da okolnosti poboljšaju, i da su nekompetentni ako to ne čine),
• verovanje da moraju raditi stvari na uspešniji način i dobiti odobravanje od ljudi koji im znače (a ako ne, zaslužuju da kazne sami sebe), i
• verovanje da nisu tretirani na način koji zaslužuju, i da je to užasno i katastrofalno.

Neka od iracionalnih uverenja koja utiču na razvoj depresije kod dece i adolescenata su:

Nisam dobar ni u čemu i nikada ništa neću postići. Ja sam običan luzer.

Ma šta da uradim, nikada neću uspeti.

Niko me ne može voleti, pa čak ni roditelji, zato što sam bezvredan.

Ništa ne mogu da uradim kako treba.

Zaslužujem da se prema meni ponašaju grozno.

Koja je svrha nastavljati dalje? Nikada se neću izvući iz ovoga.

Ne mogu da promenim strašne stvari koje su mi se desile, i ja sam oštećen zauvek.

Život je užasan i sada, i biće zauvek. Nikada neće biti bolje.

Kako pomoći detetu?

Neophodno je potražiti stručnu pomoć, u cilju procene da li je detetu neophodna terapija ili se radi o uobičajenim simptomima puberteta ili normalnoj razvojnoj fazi.

Sem deteta/adolescenta, u terapijski proces moraju biti uključeni i roditelji, porodica i nastavnici u školama, u cilju psihoedukacije i podrške.

Sem psihoterapije, kod većine mladih klijenata neophodna je i farmakoterapija, jer su brojne studije pokazale da najbolje rezultate daje kombinacija lekova i psihoterapije.

 Literatura:

1. Ellis A, Bernard ME. Rational emotive behavioral approaches to childhood disorders: theory, practice and research. Springer 2006.
2. Vernon A. What works when with children and adolescents: A handbook of individual counselling techniques. Research Press 2002.
3. Shaffer MEP, WaslickBD. The many faces of depression in children and adolescents. American Psychiatric Publishing 2002.
4. Parker G, Eyers K. Navigating teenage depression: A guide for parents and professionals. Allen&Unwin 2009.
5. Dryden W. Rational emotive behaviour therapy: distinctive features. Routledge 2009.